Letnji dnevnici 04: Plivač

Istorija plivanja koju posmatram počinje gledanjem odraslih članova moje porodice na letovanjima koje mama izmišlja jer more voli najviše. To su godine borbe za goli opstanak, o moru niko ne misli. Sem moje mame i Cece, moje zamenske majke i dan danas. Njih dve će se boriti za svako uranjanje u Jadran.

Moja mama pliva kao da hoće da pobegne od svih. Od nas, od sveta, od svega. Pliva daleko dok nam se izgubi iz vida. Onda svi stanemo na rub, tamo gde se plaža završava a počinje more i dozivamo je. Tad mi je prvi put postalo jasno šta znači potreba da se pobegne od svega.

Tata ne pliva. On se prži na Suncu dok ne dobije plikove, mahnito puši i čita i onda se samo baci u more. Ispliva od tačke A do tačke B i vrati se nazad da se prži na Suncu.

Baka Jovanka pliva sa frizurom. Od frizera. Vrat joj je istegnut do maksimuma. Pliva ritmično ali nikada, apsolutno nikada ne pokvari frizuru.

Ceca pliva koncentrisano, pogled joj ide ka horizontu, činilo mi se uvek da zna u svakom trenutku ko je u kom delu plaže i šta radi.

I ja koja nikako da naučim da plivam.

Na kraju, proplivam na reci. Jednoj od najhladnijih i najbržih u Srbiji. Jedva.

Geneza učenja stvari za koje je potrebna spretnost kod mene je išla malo teže. Jedva sam naučila da preskačem konopac, sećam se nekakve rasprave i svađe sa mamom kod paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kališu. Bicikl sam naučila relativno lako ali sam apsolutno neobuzdano jurila blatom i makadamom u Arilju što je rezultiralo sletanjem u koprive, a i u Moravu. Bez većih posledica, hvala kosmosu. Na moru su me zezali, to pamtim jako živo. Jer sam bila velika, a nisam umela da plivam. Jer nisam smela da skačem ni sa mola, ni sa stene. Plivala sam nesigurno i kao da ću svakog trenutka potonuti. Nisam do sada, opet hvala kosmosu.

Usled svesti o sopstvenoj smotanosti u kombinaciji sa strahom, na moru ću početi da čitam beskonačno, u potrazi za pronalaskom najboljeg mesta i nadom da me niko neće ništa pitati. Na nekom moru čitam prvi put Markesa, Kastanedu, Unu Mome Kapora, Hesea, Ničea, Dostojevskog, Isidoru Sekulić, Dubravku Ugrešić, Kiša i čini mi se, kad bolje razmislim, da sam sve važno čitala na moru. Kao zamenu za to što ne umem dobro da plivam.

Dubravko Ivaniš peva, mogu biti plivač, i ja znam da mogu.

Tome me naučila moja ćerka koja se sa tri godine pustila. I proplivala. Tome me naučio sin koji je bio oprezan, vežbao, pustio se i to je bilo to. Talasi su pre neki dan veliki. Plaža nam je poplavljena. Nekoliko dana ujutru je more mirno, popodne i ne baš. Ne bih ulazila u more. Čitala bih. Ali njihov smeh kad idemo talasima u susret se ne propušta. Samo se deca tako smeju. Zarazno, sa zatvorenim očima, samo se njihov smeh tako prenosi kao virus i niko nije ravnodušan. Tu je strah, nije mi svejedno, ali plivam, nekad me preklopi, nekad ga preskočim, oni se smeju, smeju se i ostala deca.

Pamtim da me tata baca u Sutomoru. Nisam proplivala.

Pamtim da nam kao deci iznenada potapaju glave i drže ih tako pod vodom. Nisam oguglala. Pamtim guranje na svim skakaonicama, srce u petama i strah da mi ne spadne kupaći. Nisam naučila da skačem. Pamtim da je sve dozvoljeno, sem da se skoči „daska“… Birala sam da nikad ne probam da skočim. Pamtim da je uvek neko drugi procenjivao da li mi je u moru hladno, nikad ja. Ni tad nisam proplivala. Ali, to možda stvarno sad više nije ni važno.

Sve je prošlo, milo moje, peva najlepšim glasom na ovom delu planete Bisera Veletanlić i nije toliko strašno ni loše plivati. Ima u životu daleko gorih stvari. Plivam onako kako umem, plivam onako kako sam se izborila da to naučim, plivam sa naočarima nekad jer ništa ne vidim, plivam sporo i svi su brži od mene. Ali, plivam dovoljno dobro da uprkos strahu, umem da sačekam talas da bi čula smeh sopstvene dece.

Nekad se pitam odakle mi ideja da sve mora biti odlično. Besprekorno. Onda se setim mame, njenih životnih ispravljanja, haljina od košulja, pačvorka, pljeskavica od preslanog spanaća, urađenog filma fotografija iako je ceo roze i nekad je prstom zaklonila većinu nas. Sve to je činilo onom osobom bez koje je jako teško živeti. To, uostalom, takođe ne baš dobro učim svaki dan već četiri godine.

Bisera peva i dalje, duva neki poprilično lep vetar, polovina neba je kao pred oluju, druga se bori sa vedrim nebom. Kažem glasno da će ta vedrina pobediti. To iz mene progovara moja mama. Ulazim da plivam, Umag ima tu jednu plažu koja liči na to parče Ade Bojane koji sam nekad mnogo volela, plivam i oko mene nema nikoga, tamo negde kad se ide ka Suncu elektronski dnevnik za ocenjivanje plivanja prestaje da postoji. Jadranskim putevima uvek odlaze sve nepotrebne osude i loše misli. Nisam umela bolje, pa šta. Koga briga.

Dara Tores, američka plivačica i Olimpijska šampionka ima citat koji mi često padne na pamet – voda ne zna koliko imaš godina. Sa tom rečenicom, plivajući, skliznem u sumrak, razmišljajući da možda nije kasno da se krene na časove. To što mi je neko drugi rekao da sam smotana, da neću moći, ne znači da je to istina.

Plivati se mora. Mora se plivati. Možda stvarno, kako kaže pesnik, mogu biti plivač.

Fotografije: Pexels