Da li još uvek postoji prvi dejt ili smo svi završili u beskonačnom dopisivanju?

Pre nekoliko dana sedeo sam na kafi sa drugaricom i ona mi je ispričala kako se već četiri meseca dopisuje sa jednim likom. Znala je njegovo ime i prezime, horoskopski znak i podznak, gde radi, koju muziku sluša, njegove dnevne rutine, omiljeni film kao i terapiju koju uzima njegova keva. Jedino što nije znala jeste to kako on zapravo izgleda – uživo. To me navelo da razmislim i zapitam se kada je prvi dejt prestao da bude početak nečega i da li je postao „događaj” koji se stalno odlaže?

Nekada nam je dopisivanje bilo samo put ka prvom susretu.

Nekoliko razmenjenih poruka bile su dovoljne da sa nekim klikneš „na prvu” i da dogovorite susret i kafu. Mislim, ne možeš da upoznaš nekoga preko ekrana! Društvene mreže ne mogu da nam prenesu iskrenost, osmeh, nervozu, pogled koji predugo traje, neprijatnu tišinu iz koje se nekada rodi najbolji razgovor. Da li nam je lakše da se krijemo iza stotina poruka i da se zasigurno pretvaramo, samo kako se ne bismo ogoleli pred nekom osobom uživo?

Beskonačno dopisivanje da bi posle četiri meseca došlo do prvog pogleda.

Saznamo omiljene emodžije jedno drugog, imamo i mimove koji su već postali interni humor, delimo pesme koje „moraju da se preslušaju” i, naravno, kako bez dobro jutro i laku noć. Ponekad se osećamo bliskije sa tim nekim koga nikada nismo upoznali nego sa ljudima koje srećemo, uživo, svakog dana. Zašto? Možda jer je dopisivanje postalo najbezbednija verzija romantike.

Dok pišeš poruku uvek možeš da razmisliš pre nego što odgovoriš. Možeš da obrišeš poruku, nosiš masku ili samo naprosto nestaneš na nekoliko sati, kako bi delovao zauzeto. I upadaš u jednu vrstu igrice – ko će se kome prvi javiti, ko je poslao koji emodži, da li si dovoljno lepo nekome poželeo laku noć ili dobro jutro. Ali u stvarnom životu, u live-u, nema dugmeta za editovanje. Na dejtu se smeješ glasno, desi se da prospeš piće, kažeš nešto nespretno i shvatiš da je u tim sitnim greškama ono zbog čega nam se neko dopadne.

Da paradoks bude još veći, danas imamo više načina da komuniciramo nego ikada, ali se takođe sve ređe zaista srećemo.

Prvi dejt postao je skoro kao neki veliki projekat.

Prvo uskladiti rasporede, pronaći termin između silnih obaveza, proceniti da li je osoba dovoljno zanimljiva, dovoljno bezbedna, dovoljno vredna „potrošenog” vremena. Drugarica mi je rekla da su je dejtovi smorili i da se stalno oseća kao da ide na razgovor za posao, a ne na dejt. I možda baš zato toliko ljudi ostane zaglavljeno između „Ćao, kako si?” i „Hajde da se vidimo”. I u tom sigurnom prostoru sve deluje moguće. Dok se ne sretnete, druga osoba može biti sve što ste vi zamislili, da ne kažem izmaštali, dok onog trenutka kada sednete preko puta nekoga, iluzija mora da ustupi mesto stvarnosti. A stvarnost je, koliko god bila nepredvidiva, uvek mnogo zanimljivija (baš zato što je nepredvidiva).

U ovoj našoj džungli zvanoj Beograd, svako poznaje nekoga ko poznaje nekoga, kako je onda tako teško upoznati nekoga stvarno? Srećemo se u pekari, na koncertima, izložbama, u kafićima i tramvajima, ali se najčešće upoznajemo sa nekim preko ekrana.

I problem nije u tome što više nema prvih dejtova, već u tome što smo možda počeli da verujemo da se hemija može proveriti preko poruka, da se nečiji karakter krije iza emodžija i da je dovoljno poslati srce kako bismo izbegli prvi susret i eventualnu propast prvog dejta. Pogled koji traje duže nego što bi trebalo, zadihano izgovorena rečenica „Izvini što kasnim”, slučajan dodir ruke dok posežete za kesicom šećera, razgovor koji neplanirano potraje satima, vožnja tramvajem, šetnja bez cilja u tišini koja nije neprijatna i ono „Hajde, otpratiću te do kuće” – sve to se dopisivanjem ne može doživeti.

Moja drugarica je napokon spremna za prvi dejt. Posle četiri meseca dopisivanja. Kaže da više ne želi da smišlja savršene odgovore i da nema snage za dopisivanje do kasno u noć. 
„Radim ujutru, mrtva sam, iako mi je lepo da se dopisujemo…” I sada čeka. Čeka da je on prvi pozove. Kaže mora tako, on je muškarac.

Možda je baš večeras napokon pozove da se vide, a možda joj stigne još jedan dobro poznati mim i poruka za laku noć.

I dalje se pitam… Da li još uvek postoji prvi dejt ili smo se toliko navikli na beskrajno dopisivanje i zaboravili da je nekada bilo dovoljno pitati „Jesi li slobodan/a u petak?”

***

Fotografije: Pexels, Profimedia (naslovna – Les amants (the lovers), 1928 (Rene Magritte) – Gianni Dagli Orti / Shutterstock Editorial / Profimedia