Put u središte sebe

Odmah na početku da razjasnimo, u ovom poglavlju „Žitija Šindivile” – moj pasoš misli da sam na robiji. Tip sam osobe koja ili nigde da se makne, jedva do jezera Palić, ili pak nekoliko godina u grad sleće tek da promeni garderobu i ostavi beleške za „Putopise” na sigurnom. 

Kupim novu svesku i onim pekarskim za Frankfurt krenem na drugi kraj vodene lopte. Jer da, izvinite, ravnozemljaši, ali ova planeta je nalik bilijarskoj kugli, bar u ovoj simulaciji koju ja živim – previše puta sam je gledala zaobljenu sa nebesa da bih poverovala da je vaša teorija održiva. 

U zemlji mog porekla, mojoj domovini SFRJ, sedamdesetih, deda Momčilo i ja smo imali specijalan ritual da odemo na aerodrom Surčin i da na prostranoj terasi posmatramo avione kako sleću i poleću. Momčilo bi pio kafu sa kockom šećera na tanjiriću, a ja, mala, sok od ribizle, i nigde ne bismo putovali niti ikoga čekali – tu smo dolazili iz ćefa. Bio je to naš omiljeni luksuz. 

Neko bi pomislio da je deda bio možda avionski inženjer-amater, ali ne – Momčilo je bio lud za modom. Njegova svakodnevica beše rad u VIP delu robne kuće gde su se uzimale mere za košulje i odela šik kroja. On je imao nepogrešiv ukus i oko. I tako bismo mi sedeli – on leti u odelu od lana, a ja u svojoj omiljenoj haljini na trešnje. Pogled bismo krili iza naočara za sunce. On je imao model koji je nosio i Tito, a ja male mačkaste u sedefastoj boji sa rezedo staklima. 

I onda bismo pažljivo posmatrali i hvalili najbolje obučene ljude na Surčinu, a tada su ljudi oblačili najlepše modne kombinacije jer se let avionom smatrao svečanom prilikom.

Dugo mi je trebalo da se manem ideje da moram doterana u avion. 

Uostalom, sada su avioni vrlo slični gradskim prevozima, nije ti do života kada pomisliš na haos koji te čeka. Kome je do toga da aka najlepše haljine po belosvetskim aerodromima gde preskačeš izmoždene putnike koji spavaju po podovima sa izgužvanim flašicama mlake vode, vazda skoro praznim, za koje se grčevito drže u panici da će opet zakasniti na povezani let. 

Do svoje 20. godine putovali smo često u Rim. Taj let je uvek bio ispunjen neverovatnim turbulencijama. Meni se činilo kao da svaki put na istoj tački nastupa rokenrol u avionu. Ljudi vrište, a meni je to bilo čudno jer sam vrlo rano shvatila da nema čega da se plašim. Koja je verovatnoća da ćeš poginuti u avionskoj nesreći? Statistički izuzetno mala. Kao danas se sećam podatka iz Politikinog zabavnika – jedan naspram jedanaest miliona. 

Uloga ovog magazina, koji je izlazio petkom – ključna je, vidite, na formiranje moje ličnosti. Učio nas je da se ne plašimo apstraktnih koncepata kao što su avionske nesreće, svemir, bog ili zmije – već da razvijamo obazrivost prema ljudima. Baš kao što je Merilin Monro govorila:

Pasa se ne plašim, ljudi su ti koji ujedaju.

Kasnije ću u životu raditi u jednoj redakciji koja je hodnikom vodila ka ekipi Zone sumraka. Oni su bili svet za sebe i često bi iza tih vrata gostovali najpoznatiji zvezdoznalci početka 2000-ih. Jednog dana su bili naročito uzbuđeni, pa su svratili do nas da nam saopšte kako dolazi neki superstar među astrolozima i da u ime dobrih komšijskih odnosa – dođemo da nam nešto kaže, „ako nas zanima”. Reci dva puta novinaru „ako te zanima” i evo nas već u redu.

NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:

Fotografije: Privatna arhiva Lune Lu