Kako smo naučili da putujemo? 

Slikar i pisac Luka Tripković objašnjava kako je, nakon što je vekovima u zapadnoj vizuelnoj umetnosti putovanje prikazivano kao sredstvo da se stigne do velikog motiva – svetog mesta, istorijskog događaja ili uzvišenog pejzaža, uvodeći put kao iskustvo samo po sebi, Keruak uticao na generacije umetnika posle njega 

Postoje knjige koje se čitaju. Postoje i one koje menjaju književnost, ali su najređi rukopisi koji menjaju ljudsku optiku sveta. On the Road pripada poslednjoj grupi. Već gotovo sedamdeset godina roman Džeka Keruaka predstavlja simbol slobode. Gilbert Milstajn iz Njujork tajmsa je te daleke 1957. ovaj roman opisao sledećim rečima: „Najuspeliji, najjasniji i najznačajniji izraz generacije koju je Keruak još pre mnogo godina nazvao ’bit’, a čiji je upravo on njen najvažniji predstavnik.” 

Reč je o generaciji koja nakon Drugog svetskog rata ruši usklađene društvene norme i otvara prostor za kulturne revolucije druge polovine dvadesetog veka. Reč je o putovanju bez plana i mladosti koja ne pristaje na unapred napisani scenario. Na putu je do te mere citiran i romantizovan da je postao kliše. Dovoljno je samo da pomenemo automobil i put kroz američku pustinju koji se na horizontu stapa sa zalaskom sunca i da većina pomisli na Keruaka. 

U zapadnoj vizuelnoj umetnosti put je vekovima bio sredstvo da se stigne do velikog motiva – svetog mesta, istorijskog događaja ili uzvišenog pejzaža. Keruak uvodi nešto sasvim drugo: put kao iskustvo samo po sebi. Vizuelna putopisna opažanja toliko su retka da ih možemo nabrojati na prste jedne ruke i da nam ostane dovoljno prstiju viška. Kada je Brojgel prelazio Alpe na putu ka Italiji, nije slikao samo planine već iskustvo susreta sa ogromnim prostorom. Direrovi dnevnici iz Italije predstavljaju jednu od retkih ranih umetničkih opsesija samim činom putovanja. Nakon Keruaka, put postaje stanje svesti.

Nije važna krajnja destinacija, već samo putovanje. 

NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:

Fotografije: Profimedia