Milica Vučković, spisateljica koja je upravo izdala roman Roditelji kućnih ljubimaca, voli da je stalno u pokretu jer joj to daje iluziju slobode, a kako upravo na putovanjima dobija ideje za ono o čemu će sledeće pisati, smatra ih pogonskim gorivom za stvaranje. Dok se u prvoj knjizi, Boldvin, bavila ranim traumama i njihovim posledicama, obrađujući ženski alkoholizam, a u drugoj – Smrtni ishod atletskih povreda, u fokus stavila (psihološko) nasilje u partnerskom odnosu, u novoj se okreće velikim temama XXI veka, usamljenosti i nemogućnosti da se ostvari istinska bliskost.
Priča prati Benija i Mariju. On je putujući prodavac koji noćima vozi auto-putevima istočne Evrope, obilazeći pet-šopove i držeći motivacione govore o sreći pasa i mačaka, a ona, daleko od zemlje koju je napustila u nadi da će negde drugde život imati više smisla, pokušava da održi privid sređenog života. Oko njih su ljudi umorni od posla, braka, ambicija i zadatih uloga.
Milica Vučković je i ovog puta koristila svoje glavno oružje – suptilan humor i precizno zapažanje stvarnosti, a sem o novom romanu, u intervjuu za BURO. razgovaramo o putovanjima, nepoznatim mestima i zašto nam je ponekad potrebno da se dovoljno udaljimo od svega poznatog da bismo jasnije videli sebe.
BURO. Od koje ideje si započela pisanje romana Roditelji kućnih ljubimaca i u kakvoj atmosferi je nastajao?
Milica Vučković: Čini mi se da u meni trajno žive neke ideje, samo čekaju svoj red. Dešava mi se i sada, što je bio slučaj i ranije, da osećam da nečemu nisam dorasla, da nisam dovoljno zrela, ili da nemam dovoljnu distancu od „stvarnog života” da bih o nečemu mogla da pišem. Eto, ljubimci su dočekali.
Pisala sam ovaj roman prošle godine, uglavnom u prepodnevnim časovima, nakon što bih ćerku ostavila u vrtić, a sina uglavnom kod mame, jer živimo blizu. Tu se otvarao neki prozor od svega nekoliko sati koji, možda će zvučati pogrešno, nisam mogla da dočekam. Odlazila sam u krevet misleći o knjizi i jedva čekajući da se probudim da radim. Deca su mi, a govorila sam već o tome, mnogo pomogla u demistifikaciji tog „stvaralačkog čina”, za koji mi je ranije bio potreban brisan prostor, beskonačno vreme, da bih uopšte i počela nešto da radim. Sada mi deluje da za par slobodnih sati mogu da prevrnem svet naopako.
Na ovom svetu nema ničeg tužnijeg od nevoljene i zanemarene dece.
Na šta i na koga se odnosi naslov romana Roditelji kućnih ljubimaca?
Naslov je, što ćete videti kroz čitanje, direktno uzet iz romana, iz onoga čime se glavni junak Beni bavi. Međutim, naravno da je metafora i odnosi se, nažalost, na svu onu decu koja odrastaju lišena stvarne pažnje, dublje posvećenosti, kojoj se pruža samo ona površna, kozmetička pažnja, onako kako sistem ili društvene mreže nalažu.
Verujem da sve zlo proizilazi odatle, da ono ne postoji po sebi, jer čovek se rađa naopak, kako sam nekad napisala, čak i doslovno, ali mora da ima šansu da postane čovek. Nažalost, tu šansu ne dobije svako. Na ovom svetu nema ničeg tužnijeg od nevoljene i zanemarene dece.
Čitamo – na poleđini knjige – o glavnim junacima. Tu su Beni i Marija. Piše: Beni noćima vozi auto-putevima istočne Evrope, obilazi pet-šopove, spava po hotelima i život provodi između benzinskih pumpi i poslovnih prezentacija… Koliko se junaka slilo u Benija i šta ti je, dok si pisala, bilo najuzbudljivije u vezi sa njegovim likom?
Verujem da u svakom napisanom junaku ležimo mi sami, kao i svi drugi ljudi sa kojima smo ikada bili u kontaktu. Jer kako čovek ne postoji po sebi, već samo u odnosu, tako ne postoji Beni bez mene, ni ja bez njega. Bilo mi je uzbudljivo da zapalim svaku njegovu cigaretu, da svaki put sednem sa njim u kola, jer ja, kao i Beni, volim da vozim, da budem okupirana kretanjem.
Beni me je spasao svih onih neprospavanih noći kakvih je u prethodnoj godini bilo mnogo, kada su deca bila bolesna, kada sam dane i mesece provodila na Institutu za majku i dete, kada sam „spavala” sedeći da bi moj sin mogao lepo da diše. Svih tih noći Beni mi je pravio društvo. I hvala mu na tome.
A ko je Marija?
Marija je ipak sporedna junakinja, tu je, kao i svi drugi, u službi Benija, ali je, kako da kažem, glavni sporedan lik. Ona je njegovo ogledalo, ono što on krije od sebe vidi u njoj. Marija, izgubljena Marija, predstavlja sve one nesretne žene, ili sve nas možda, koje pokušavaju da pronađu sebe među svim ulogama koje su im danas nametnute više nego ikada.
Hronično nezadovoljan čovek, kakva je većina danas postala, najbolja je meta za prodavanje magle, od njega živi industrija.
Da li podjednako lako pišeš muške likove kao što, pretpostavljam, stvaraš ženske?
Zvučaće neskromno, ali sasvim mi je svejedno iz kojeg lika pišem. Dokle god imam priliku da pišem, dobro je.
U žiriju si za izbor Vitalove nagrade. Iz te pozicije, da li ti se čini da danas žene više čitaju, i pišu, od muškaraca, ali da ipak, kad su književne nagrade u pitanju, među nagrađenima dominiraju muškarci?
To se, tehnički, tako čini, statistika kaže da je većina neke opšte čitalačke publike – ženska. Međutim, to koliko se žena nalazi u finalu književnih nagrada ili koliko je njih među laureatima ipak je samo posledica pređašnje pozicije žena u društvu. U poslednje vreme moramo da razumemo da stvari nisu takve.
Prisutan je ogroman broj žena pisaca, postoje i izvesne izdavačke kuće koje izdaju samo ženske autore, nagrade samo za „žensku” književnost i tako dalje. Ne verujem da je to nužno dobro, iako razumem da je to nekakva kontrateža, ali na kraju dana knjige dobijaju nagrade, ne autori. Ono na šta svako treba da bude usmeren je, upravo, sopstveni rad, bez preteranog anganžmana koji je tu samo – anganžmana radi. Žene širom (doduše zapadnog) sveta su to uveliko „prerasle”, kod nas je to zaostatak koji mora da se prevaziđe da bi sam rad žena autora, odnosno autorki, bio bolji.
Usamljenost je danas velika tema u književnosti, i ti u novom romanu pišeš o junacima koji se s njom suočavaju. Zašto smo, u eri kada su mogućnosti komunikacije beskonačne, toliko usamljeni?
Usamljenost je, po definiciji, bolest dvadeset i prvog veka, nisam ja otkrila nikakvu rupu u saksiji. Ono što je važno jeste da je osvestimo i da pokušamo da se protiv nje borimo. Ne postoji ništa što bih ovde mogla da napišem u dve reči što ne bi zvučalo kao prosipanje floskula, ali istina je da nas je današnji način života otuđio i da ne postoji šansa da to nije učinjeno s namerom. Jer hronično nezadovoljan čovek, kakva je većina danas postala, najbolja je meta za prodavanje magle, od njega industrija živi.
Tvoj novi roman se velikim delom odvija na auto-putevima, u hotelima, na benzinskim pumpama i drugim prolaznim mestima. Zašto su ti bili interesantni ti, takozvani, liminalni prostori?
Milica: Kao što sam već pomenula, ja, kao i Beni, volim da budem u pokretu. To mi daje nekakvu iluziju slobode. Mesta na kojima nemamo ime, nemamo identitet, gde se ljudi sreću usput i slučajno – na takvim mestima su ljudi najinteresantniji jer od njih preostaje samo ono što je suštinski u njima prisutno. Isto je i sa gradovima, sa mestima, na nepoznatim mestima smo i mi nepoznati, pa čak i sebi samima, to mi je uzbudljivo.
Možeš li da nam preporučiš neki putopis koji voliš ili knjigu koja može da nas odvede na najlepše putovanje?
Najlepši putopis na svetu su Pisma iz Norveške Isidore Sekulić, prvi moderan putopis u srpskoj književnosti. Delo koje spaja klasičan putopis sa filozofijom, čoveka sa prirodom, tišinu sa gromoglasnim hukom hladnih vetrova i rikom životinja. Nikada nisam doživela ništa slično kao čitajući tu knjigu, niti sam ikada imala tako snažne vizuelne doživljaje čitajući. Apropo gorepomenute pozicije žena u književnosti, eto vam Isidorin primer. Predanost u radu može čoveka da dovede do samih vrhova oblasti u kojoj radi, ali predanost stvarna, iskrena.
A neku destinaciju koju voliš, a koju, ako nismo, moramo obavezno da posetimo?
Rekla bih da posetite Indoneziju, ali mesta na kojima sam bila pre dvadeset godina sigurno više ne izgledaju tako. Rekla bih da se popnete na vrh planine Nordkete i vidite kako oblaci izgledaju odozgo, ali možda biste sada tamo zatekli više ljudi nego što je potrebno.
Rekla bih, eventualno, da pratite tok Dunava sve do Lepenskog vira, da u Boljetinu kupite ribu od lokalnih ribara i spremite je na vatri pored reke, ali možda ne volite rečnu ribu ili ne volite da kampujete. Ipak, rekla bih umesto svega toga da smatram da je, bez obzira na destinaciju, čoveku potrebno da otputuje jednom negde jako daleko – potpuno sam.
Poznato je da voziš motor. Kakva mesta si uspevala da vidiš samo zato što putuješ motorom i kakvu vrstu putovanja da iskusiš, što drugim prevoznim sredstvima nije moguće?
Nisam, nažalost, putovala suviše daleko motorom. Nadam se da hoću kada deca porastu. Ali ono što je jedinstveno kada putuješ motorom jeste što osećaš to kretanje, što učestvuješ aktivno u njemu, tada su mi misli mirne. Neko sam ko pati od „sindroma nemirnih nogu” i za mene je kretanje nasušna potreba, ono me umiruje, a vožnja motora me okupira taman toliko da bol nestane i da mogu da mislim o svim onim drugim stvarima o kojima želim.
Najlepše je kada sunce krene da zalazi i kada u nekom seocetu – na koje si slučajno nabasao, kupiš komad sira, zatim se skloniš negde, razapneš šator, upališ vatru, večeraš uz možda koji gutljaj iz pljoske i zapališ cigaretu. Kada se probudiš zorom tako nekako mali usred ničega, kad upališ motor i rasparaš tišinu oko sebe i kad ti njegov zvuk povrati snagu za dalje putovanje.
Najgori deo putovanja motorom je kada zapravo stigneš gde si naumio, tada te obuzme neka neopisiva nostalgija. Ne ona na kakvu je čovek navikao kada mu nedostaje kuća ili porodica, nego, nekako, kao da nedostaješ sam sebi. Da, obožavam motor, istina je. Nedostaje mi.
Da li ti je ideja za neku priču ili roman sinula na nekom putovanju?
Uglavnom pišem „u glavi”, a to se upravo dešava na putovanjima. Na motoru sam napisala mnoge pesme, u Herceg Novom sam napisala pretposlednji roman dok mi je taj grad bio dovoljno stran. Biti negde drugde me uzbuđuje, a uzbuđenje je pogonsko gorivo za pisanje.
Fotografije: Kunst Weekly