Hrskava korica s pelatom

Nikada nisam volela da čitam knjige o putovanjima. Možda zbog toga što nisam „vizuelni tip”, pa svi oni opisi baršunastih tkanina i zalazaka sunca za mene retko kada postanu nešto više od slova na papiru. Ili možda zato što kada pomislim na „knjige o putovanjima”, pomislim na knjige koje privilegovani belci pišu o siromašnim, tradicionalnim kulturama Orijenta.

Dodajmo tome one zapovedi iz naziva najpoznatijeg savremenog klasika književnosti o putovanjima – Jedi, moli, voli – i dobićemo njuejdž ideologiju koja me nikako ne privlači. Sigurno da nisu sve knjige o putovanjima takve, a ja to verovatno ne znam jer sam, kao prava studentkinja svetske književnosti, navikla da izbegavam žanr, unapred ograničen temom i formom. Na kraju, možda su putovanja i književnost za mene jednostavno dve odvojene stvari.

Ovo poslednje sigurno nije tačno – putovanja i književnost za mene su neraskidivo povezani. Možda ne volim da čitam o hrskavoj korici neke italijanske pice, navodno toliko različite od bilo koje koju možete probati van te zemlje, ali obožavam da, pojevši je i umrljavši se pelatom, zađem u neku lokalnu italijansku knjižaru. Jer, tamo se nalaze izdanja kojih, baš kao ni one hrskave korice, van te zemlje uglavnom nema. Istina, ponekad najušuškanija italijanska antikvarnica, čiji ostareli vlasnik-prodavac prelistava neku knjigu požutelih stranica dok s grapom u ruci, u predvečerje, čeka poslednje mušterije, ostaje samo vizuelno iskustvo. Ili olfaktorno – budući da su sve knjige tamo na italijanskom, možete još jedino da ih mirišete.

A čak i ako ponesete neke od njih kući odlučni da unapredite svoj srednjoškolski italijanski, ta odluka će pasti u zaborav čim s kaldrme pređete na auto-put ili avionsku pistu. Elizabet Gilbert je s razlogom krenula od Italije, ali naziv njene knjige sadrži imperativ jedi, a ne čitaj – takođe s razlogom.

NASTAVAK TEKSTA ČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU