Kako sam pronašao kuću Patriše Hajsmit
U tišini švajcarskog sela smeštenog između planina i jezera, u pažljivo osmišljenom brutalističkom zdanju dramaturg i pisac Jordan Cvetanović rekonstruisao je okruženje i atmosferu u kojima su nastali najvoljeniji krimi romani na svetu.
Od trenutka kada sam zbog rata u Sarajevu morao da napustim sopstveni život, osećam se kao da sam neprekidno na putu. Nije reč o tome da me mesta i gradovi kroz koje sam prolazio nisu prihvatili, naprotiv, mnogi od njih postali su moj novi dom, ali taj subjektivni osećaj privremenosti još uvek je prisutan. Svuda gde boravim bez dileme postajem i ostajem gost: putnik u prolazu, turista koji će uskoro nastaviti dalje. Taj osećaj nema toliko veze sa ljudima koliko sa unutrašnjim osećajem neprestanog kretanja. Tako je moj imaginarni kofer uvek spreman da negde krenemo. Ako ne putujem stvarno, onda sasvim sigurno putujem u glavi.
Na početku je ta lakoća kretanja bila okovana tugom i neodređenošću ‒ stalnom nostalgijom za onim što je izgubljeno i strahom od neizvesnosti. S vremenom sam se, međutim, navikao; neadekvatnost se pretvorila u sastavni deo mog bića. Više ne trošim snagu pokušavajući da se potpuno ukorenim, nego prihvatam prolaznost kao stanje koje me oblikuje. U tom prihvatanju uvideo sam i neočekivane pogodnosti: slobodu da otkrijem ljude, prostore i mogućnosti bez pritiska trajanja; sposobnost da se prilagodim i iskoristim trenutke koje život nudi.
OD KUĆE DO KUĆE
Međutim, dugo sam patio što nemam svoju kuću. U stvari bar neki stan, stalnu adresu kojoj ću se uvek vraćati. Gde god sam boravio uvek sam maštao kako bi bilo lepo da živim iza nekih zidova, prozora, krovova. U noćnim lutanjima gradom svako upaljeno svetlo postajalo bi mi privremeni znak: gledao bih ga i zamišljao kako se vraćam s posla ili iz supermarketa, kako otvaram ta vrata, gledam u sanduče sa svojim imenom i penjem se grandioznim stepeništem koje vodi ka nečemu što je moje. Ali stvarnost, koliko god elegantno obučena u očekivanja, često je surovo drugačija.
Ipak, baš u godini kada su nam putovanja bila poprilično ograničena i komplikovana usled globalne pandemije virusa korona, susreo sam se sa mestom i kućom za koju bih mogao reći da predstavlja najidealniju sliku doma iz moje glave. Skrivena između planina kantona Tičino i mirnih obala jezera Mađore, gotovo neprimetna s ulice, poslednja kuća Patriše Hajsmit za mene predstavlja oličenje onoga o čemu sam maštao.