Kada biste mogli da pozovete bilo koga da vam ispriča priču o Džeku Keruaku, otkrije manje poznate detalje iz njegove biografije i približi vam njegovu poetiku, verovatno biste poželeli da to budu njegovi savremenici Alen Ginzberg i Vilijam Barouz. Ljudi koji ne samo da su učestvovali u stvaranju jedne od najuticajnijih književnih pobuna XX veka već su sa njim delili i život: hotelske sobe na putovanjima, cigarete u zadimljenim džez klubovima, razgovore do jutra, iskustva, ideje i uverenja. Kao svedočanstvo tog vremena ostale su njihove knjige, pisma i sećanja onih koji su ih čitali dovoljno pažljivo da iza mita o bitnicima prepoznaju mnogo više od auto-stopa, alkohola i slobode.
Među njima je i Zvonko Karanović. Pesnik, prozaista i izdavač, jedan od autora koji je svoju književnost počeo da gradi upravo pod uticajem bit generacije, gde je isprva, kopirajući njen stil, usvajao važniju lekciju da književnost nastaje iz života, a ne iz književnih pravila. Za njegovu generaciju Keruak nije bio samo pisac romana Na putu, već dokaz da je moguće živeti drugačije, misliti drugačije i pisati bez straha od konvencija.
BURO. Sećaš li se prvog susreta sa Keruakom? Da li je to bilo kroz roman Na putu ili te je do njega dovelo neko drugo delo?
Zvonko Karanović: Do susreta sa bitnicima došao sam preko rok muzike koju sam u to vreme slušao, kao i preko filma Goli u sedlu. Bob Dilan, Tom Vejts, Peti Smit, Denis Hoper – svi oni su u intervjuima pominjali bitnike kao veliku inspiraciju, duhovne saborce. Vođen mladalačkom radoznalošću, pokušavao sam da nađem književna dela bitnika, kao i ljude koji su bili upućeniji u njihovo stvaralaštvo.
U to vreme postojao je samo jedan prevod romana Na putu, hrvatsko izdanje iz 1971. godine (prevod Nada Šoljan), do kog nisam mogao da dođem. S tim sam se romanom susreo 1988. godine (Književna zajednica Novog Sada, prevod Vojislav Despotov). Očekivanja su mi se ispunila jer roman je zaista doneo nesputani jezik, ritam džeza, uzbudljivo putovanje s kraja na kraj Amerike, odu muškom prijateljstvu, a nadasve osećaj slobode koji je direktno rezonirao sa mojim tadašnjim pogledom na poeziju i svet.
BURO. Šta su Keruak a potom i bitnici značili za tvoju generaciju?
Zvonko: U mojoj generaciji u to vreme sve se svodilo na mitomaniju. Amerika je bila obećana zemlja, sinonim za slobodu i beskrajne mogućnosti. Taj američki san dopirao je do nas sa svih strana, najviše iz pop-kulture, i svi smo maštali o toj zemlji i odlasku u nju. Originalne farmerke, ploče i rej-ban naočare donete iz SAD bile su predmeti visokog fetiša. Međutim, bitnici su nam otkrili jednu drugu, alternativnu Ameriku.
U našem tadašnjem socijalističkom kontekstu, gde se od mladog čoveka očekivalo da ide zacrtanim putem, završi školu, zaposli se i uklopi u sistem, oni su ponudili suprotan ideal – individualnu slobodu. Njihovi živopisni životi, beskrajna lutanja, celonoćno slušanje džeza, pisanje iz neposrednog iskustva i hrabrost da svesno krše društvene konvencije raspaljivali su nam maštu. Oni su nam pokazali da prava pobuna nije u nošenju originalnih farmerki i slušanju ploča donetih iz SAD, već u biranju sopstvenog puta daleko od tadašnje ideološke matrice ili preovladavajuće književne poetike.
U kojoj meri su bitnici oblikovali tvoj pogled na književnost, ali i na život sam? I jesu li bitnici više uticali na tvoje ideje ili na stil ‒ ritam pisanja, odnos prema jeziku…?
Za razliku od Keruaka koji je na naše prostore ušao s romanom Na putu, poezija ostalih predstavnika bit generacije sporadično se pojavljivala u književnoj periodici. Pesme su lakše pronalazile put, pre svega poezija Alena Ginzberga koji je već bio stekao status planetarno poznatog pesnika. Mladi pesnici su naprosto gutali prevode Vladislava Bajca, Voje Šindolića i Vojislava Despotova koji su prevodili bitničku i andergraund američku literaturu.
Presudan uticaj na moje pisanje imala je antologija Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju iz 1983. godine (prevodioci Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl). Ta knjiga, koju sam pročitao nebrojeno puta, otvorila mi je vrata potpuno novog sveta. Osim prve pesničke postave bitnika (Keruak, Ginzberg, Ferlingeti, Korso, Snajder), njujorških andergraund pesnika i rok muzičara (Peti Smit), u njoj su bile zastupljene i pesme Bukovskog, V. S. Mervina, Silvije Plat, Luiz Glik, Čarlsa Simića, Džejmsa Tejta i mnogih drugih velikih pesnika. Ta antologija predstavljala je za mene malu Bibliju koja mi je otkrivala neslućene pesničke svetove.
Što se tiče dileme da li su više oblikovali moje ideje ili stil – te dve stvari su kod bitnika bile nerazdvojne. Njihov slobodan stih, odbacivanje rime i uvođenje svakodnevnog govora u poeziju delovali su oslobađajuće. Pokazali su mi da poezija ne mora da robuje akademskim pravilima i da umetnost može nastati iz svakodnevnog urbanog iskustva.
Danas se Keruak često svodi na estetiku putovanja i citate na društvenim mrežama. Kako misliš da bi ga trebalo čitati danas, izvan tog romantičnog mita o putu?
Roman Na putu treba čitati u kontekstu vremena u kojem je nastao, kao oslobođenje od tadašnjih krutih književnih kanona. Naravno, čak i oni čitaoci koje ne zanimaju istorijski kontekst i literarni značaj romana i danas u njemu mogu pronaći veliko čitalačko zadovoljstvo. Ono što se, međutim, danas često gubi u citatima istrgnutim iz konteksta koji se mogu videti po društvenim mrežama jeste činjenica da Na putu nije samo avantura dvojice prijatelja već zapravo jedna duboko melanholična knjiga i duhovna potraga za smislom u svetu koji ga je izgubio. Danas ga treba čitati upravo tako – mimo mita o pukom lutanju, već kao svedočanstvo o ranjivosti, o gladi za autentičnim ljudskim kontaktom i čistim, neposrednim iskustvom.
Šta ti je važnije u Keruakovom nasleđu ‒ književna revolucija koju je doneo svojim stilom ili promena načina na koji su čitave generacije razumele slobodu, putovanje i mladost?
Teško je potpuno razdvojiti ta dva aspekta jer su kod bitnika život i tekst bili jedno – pisali su o onome što su lično doživeli. Ipak, iz ugla pisca, književna revolucija koju je doneo bit pokret za nijansu mi je važnija. Keruakova najveća zaostavština za nas koji pišemo jeste hrabrost da se sruši zid između takozvane „visoke” literature i svakodnevnog, sirovog života. Dokazao je da se o margini ne mora pisati sa bezbedne, akademske distance, već iz samog srca stvari. Praktično nam je dao dozvolu, savetovao da pišemo onako kako osećamo, bez kalkulisanja i ulepšavanja, što je književna lekcija koja nikada ne zastareva.
Bitnici su nam pokazali da prava pobuna nije u nošenju originalnih farmerki i slušanju ploča donetih iz SAD, već u biranju sopstvenog puta daleko od tadašnje ideološke matrice ili preovladavajuće književne poetike.
Da li je Keruak uticao i na način na koji posmatraš putovanja?
Zvonko: Načela koja su bitnici kroz tekstove promovisali brzo su se prelila u opštu pop-kulturu, a kasnije i u komercijalne trendove, postavši stil života i romantizovan mit. Međutim, Keruak nije imao uticaja na moj lični odnos prema putovanjima. Njegov grozničavi „život na putu” bio mi je fascinantan književni fenomen, ali ga nikada nisam usvojio kao sopstveni obrazac. Bitnička putovanja su vezana za beskrajne američke auto-puteve i kompulzivno kretanje radi samog kretanja. Za mene putovanje nikada nije predstavljalo puko bekstvo niti gutanje kilometara. Uvek su me od estetike auto-stopiranja i neprekidne promene pejzaža više zanimala unutrašnja premeštanja.
Osim Na putu, koje bi Keruakove knjige preporučio čitaocima koji žele da upoznaju njegov svet u celini? Koja dela su nepravedno ostala u senci tog romana?
Zvonko: Uspeh romana Na putu bacio je ogromnu senku na sve ostalo što je Keruak napisao. On je, zapravo, imao vrlo složen i obiman opus. Da bi se njegov svet razumeo u celini, izvan tog mita o pukom auto-stopiranju, čitaocima bih preporučio tri nepravedno skrajnute knjige koje su prevedene kod nas, a koje savršeno pokazuju njegovu širinu. Prva je Mexico City Blues (V.B.Z., 2011, preveo Vojo Šindolić). To je Keruakovo najvažnije pesničko delo u formi kratkih „horova” koji imitiraju ritam džeza.
Druga knjiga su Darma lutalice (postoji više izdanja u Srbiji i Hrvatskoj, najnovije Laguna, 2020, prevod Ivana Milankova). Ovaj roman predstavlja Keruakovu duhovnu potragu, okretanje prirodi i zen budizmu, otkrivajući onu tišu stranu bitnika. Za kraj, preporučio bih Satori u Parizu (SKC Niš, 2004, prevod Jelena Milošević) – kraću prozu o putovanju u Francusku šezdesetih godina, u pokušaju da istraži svoje porodično stablo i doživi satori (prosvetljenje).
Gde su danas bitnici? Da li su nestali zajedno sa jednom epohom ili se njihova ideja samo preselila u neke nove oblike života i umetnosti?
Zvonko: Bitnici kakve znamo iz Keruakovih romana – sa ikonografijom auto-stopiranja i zadimljenih džez klubova – nestali su sa tom epohom i postali deo muzeja pop-kulture. Međutim, njihova pobuna protiv ukalupljenog života i glad za autentičnim iskustvom nisu nestale, samo su promenile ekspoziciju. Ta energija se preselila u pank, u razne andergraund pokrete, a danas živi u novim oblicima. U vremenu koje je obeleženo diktatom algoritama, društvenim mrežama i neprekidnom trkom za uspehom, novi „bitnici” su ljudi koji svesno biraju da se isključe iz te mašinerije. To su oni koji odbijaju da budu samo potrošači i brojevi. U umetnosti, taj duh živi u svakom stvaraocu koji ne kalkuliše sa tržištem i ne pristaje na kompromis sa vladajućim ukusom.
Možeš li da nam preporučiš neke (savremene) pisce koji žive ili pišu u duhu bitnika?
Kada govorimo o našim prostorima, prva asocijacija je svakako Milan Oklopdžić i njegov kultni roman CA. Blues (Prosveta, 1981). To je knjiga koja predstavlja direktnu posvetu Keruaku i romanu Na putu, a koja je osamdesetih godina doživela ogroman čitalački uspeh kod nas i mnogobrojna izdanja. Ako posmatramo savremeniju književnost, postoji nekoliko autora koji ne referišu direktno na Keruaka, ali nad čijim delima lebdi njegov autentični lutalački duh. Pre svega mislim na Bekima Sejranovića i njegov roman Tvoj sin Huckleberry Finn (V.B.Z., 2015), priču o plovidbi rekom, o ljudima sa margine i potpunoj nemogućnosti da se narator skrasi.
Tu je i Srđan Valjarević, čija proza donosi melanholiju svakodnevice, dugo besciljno hodanje i posmatranje običnih ljudi – to je onaj tihi, introspektivni Keruak. Sličan osećaj izgnanstva nosi i proza Velibora Čolića. Dodao bih i pesnika Marka Tomaša, čiji nomadski život i iskrenost stihova predstavljaju balkansku verziju te boemštine, kao i Damira Karakaša, koji je dosta godina proveo kao ulični svirač u Parizu, družeći se sa potpunim autsajderima. Svi ovi autori dokazuju da se bitnički duh samo prilagodio našem vremenu.
Njihovi živopisni životi, beskrajna lutanja, celonoćno slušanje džeza, pisanje iz neposrednog iskustva i hrabrost da svesno krše društvene konvencije raspaljivali su nam maštu.
Ako bi morao da izdvojiš jednu Keruakovu rečenicu koja na najbolji način opisuje putovanja ili on the road život, koja bi to bila?
Izdvojio bih rečenicu iz romana Na putu koja možda na najbolji način opisuje stil i poetiku Džeka Keruaka: … pošto jedini ljudi za mene i jesu ludaci, oni koji su dovoljno ludi da žive, ludi da govore, ludi da budu spašeni, a istovremeno i željni svega, tipovi koji nikada nisu zevali od dosade ili izgovarali opšta mesta već goreli, goreli kao ona fantastična vatrometna raketa koja se, nalik pauku, rasprskava nad zvezdama i u čijoj sredini vidiš eksploziju centralne svetlosti, kad svako mora zadivljeno da kaže: ‘Auuu!’ Ovaj pasus može da posluži i kao moto bitničkog pokreta, kao definicija ljudi koji putuju ne da bi negde stigli, već da bi što sjajnije goreli.