Povezano
Devastirane livade i proplanci, neumoljivi požari i otopljeni glečeri, mada utiču na živote (u udarnim zonama), vizuelno su daleko manje upečatljivi u poređenju sa scenografijom Jacquemus revije. Pa ipak, ni opasnost koja preti tim poljima lavandi i sličnim resursima koje, vizuelno ili tehnološki, modna industrija iskorišćava radi profita, nije dovoljna da probudi zabrinost koja bi promenila tempo proizvodnje i biznis modele na kojima počiva.
Kako će, dakle, modna industrija odgovoriti na najnovije istraživanje instituta Apparel Impact, koje nedvosmisleno pokazuje da su emisije gasova staklene bašte iz proizvodnje modnih komada porasle za gotovo 14% tokom protekle dve godine? Uzroka je više, a glavni krivac je glad za jeftinom devičanskom plastikom, odnosno poliesterom.
Kada govorimo o ovoj industriji, nužno razlikujemo luksuzne modne kuće od hiperprodukcijski orijentisanih fast fashion giganata. Da li i njihovi odgovori na klimatske promene, stoga, treba da se razlikuju? Kako će jedni, a kako drugi odgovoriti na temperaturalne, ali i svakodnevne promene kojima smo zahvaćeni – ili će se na njih potpuno oglušiti, krojeći nove trendove preko hrpe problema koje svakodnevno izlaze iz njihovih fabrika?
Kako moda bez godišnijh doba?
Kao i sve u prirodi, tako i modna industrija svoju dinamiku zasniva na promeni godišnjih doba. Svakog septembra, na revijama od jednog do drugog kraja planete, modne kuće predstavljaju nove kolekcije. Svega šest meseci kasnije, modeli ponovo izlaze na piste kako bi prošetali estetske vizije odabranih modnih kreatora za narednu jesen i zimu. I tako svake godine.
Tokom nedavnih Nedelja muške mode u Parizu i Milanu, gde su temperature prelazile 40 stepeni Celzijusa, pripadnici ove industrije suočili su se sa sopstvenim nuspojavama. Klimatska kriza prestala je da bude apstraktna tema za tribine i postala je fizička barijera. Dizajneri su bili prinuđeni na logističke akrobacije, pa su pomerali revije za 9 i 10 ujutru kako bi izbegli popodnevni pakao. Urednici i gosti, naoružani lepezama i vodom, borili su se sa toplotnim udarima (mada, iz prvog reda!).
Industrija koja još uvek proizvodi ogromne količine novih stvari morala je da napravi novi raspored predstavljanja tih stvari zato što je planeta postala previše topla da bi ih pokazivala u predviđenom terminu. Drugim rečima, za njih je to bio tek jedan logistički problem.
Mnoge modne kuće su svoje odgovore izrazile kreativno, utkavši ih u samu postavku kolekcija. Od Džonatana Andersona u Dior-u dobijamo predlog da nosimo prozirna, transparentna odela od svilenog šifona. Rik Ovens je otišao korak dalje, u utilitarnu bizarnost, predstavljajući predimenzionirane puff jakne sa ugrađenim minijaturnim električnim ventilatorima.
U oba slučaja dakle, fokus je na – prilagođavanju. Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se, krajnje je distopijski pristup situaciji, u isto vreme ironičan koliko uvredljiv. Umesto da se principijalno, vrednosno i metodološki promene okolnosti (hiper)produkcije u kojima moda nastaje, dobijamo providna odela kao odgovor na globalno zagrevanje.
Modna industrija, odgovorna za gotovo desetinu globalnih emisija, sada koristi ekstremne vrućine kao priliku za širenje tržišta, dizajnirajući odeću sa ugrađenim hlađenjem i UPF zaštitom. Oni se, prosto rečeno, prilagođavaju problemu koji sami perpetuiraju. Nalazimo se u trenutku u kojem klimatska kriza prestaje da bude prepreka poslovnom modelu i postaje nova potrošačka potreba koju taj isti model može da monetizuje.
Postoji li (drugo) rešenje?
Laganiji materijali, zaštita od UV zračenja ili tehnologija za rashlađivanje nisu besmisleni odgovori na toplotne talase koji će biti sve češći. Prilagođavanje je neizbežno upravo zato što deo promena koje su se već dogodile ne možemo jednostavno poništiti. Čak i hipotetički scenario u kojem bi danas prestala sva proizvodnja odeće ne bi poništio već emitovan ugljen-dioksid niti bi klimu vratio na stanje pre tih emisija. Kada bi ukupne globalne neto emisije CO₂ pale na nulu, dalje povećavanje globalne temperature moglo bi približno da se zaustavi, ali bi već postignuti nivo zagrevanja dugo ostao sa nama; neke promene, naročito podizanje nivoa mora i promene ledenih masa, nastavljaju se na vremenskim skalama od više vekova.
Evropska unija pokušava da zakrpi ovaj problem novim zakonima koji ciljaju na cirkularnost i kažnjavanje outsource-ovanog zagađenja. Ali, šta vrede politike reciklaže ako svedočimo stalnom porastu proizvodnje?
Kupovina polovne odeće i iznajmljivanje haljina su plemeniti pokušaji, ali second-hand tržište menja tek oko 10% prodaje nove odeće. Takozvane svesne (ali ne i savesne) kolekcije gigantskih fast fashion brendova puki su greenwashing, pa se nalazimo u vrzinom kolu iz kojeg se ne nazire izlaz. Odgovor bi bio da se proizvodnja drastično smanji, a to bi značilo i manje stope potražnje. A ko je odgovoran za naše potrebe, u začaranom kovitlacu između (neretko sučeljenih želja) da budemo i prihvaćeni (dakle, u koraku sa trendovima) i autentični?
U tom smislu, klimatski izazov modne industrije nije samo pitanje od čega je napravljena odeća, nego odgovor na neprijatnije pitanje: koju količinu odeće smatramo da je neophodno napraviti?
Šta ćemo nositi dok gorimo u paklu?
Broj kompanija u sektoru odeće, tekstila i obuće sa odobrenim science-based klimatskim ciljevima ili obavezom da ih postave porastao je sa približno stotinu krajem 2021. na više od 700 do juna ove godine. H&M je broj dobavljačkih fabrika koje koriste kotlove na ugalj smanjio sa 118 u 2022. na deset krajem 2025. Postoje proizvođači koji prelaze na obnovljivu električnu energiju i industrijske toplotne pumpe.
Istovremeno, međutim, jedan od najpoznatijih luksuznih brendova, Burberry, ove godine je svoj ukupni net-zero cilj pomerio sa 2039/40. na 2049/50. godinu. Kompanija to objašnjava preciznijim razumevanjem sopstvenih emisija i novim metodologijama, ali činjenica ostaje simptomatična: u trenutku kada bi klimatske obaveze trebalo da postaju urgentnije, ciljevi do kojih vode postaju udaljeniji.
Pitanje odgovornosti ostaje nerešivo, i ne samo u modnoj industriji. Gde je granica između sistemske i lične odgovornosti? Da li zaista sami treba da budemo obazrivi, da razmišljamo o ugroženim morskim kornjačama dok pijemo kafu (iz plastične čaše) kroz papirne slamčice, dok opsesivno kupujemo second-hand garderobu po svaku cenu – i to doslovno, s obzirom da se zamka prekomerne kupovine danas krije upravo u prividu ekološke osvešćenosti i pristupačne mode.
Odgovornost potrošača svakako postoji. Bilo bi neozbiljno tvrditi da način na koji milijarde ljudi kupuju nema nikakav uticaj na ono što se proizvodi. Ipak, podjednako je neozbiljno pretvarati se da kupac raspolaže istom količinom informacija i novca kao kompanija koja odlučuje koliko će komada proizvesti, od kog materijala, u kojoj fabrici i po kojoj ceni.
U čijim je rukama moć odluke ostaje neprijatno pitanje koje se ne usuđujemo da postavimo ni sebi (jer šta ako smo mi ti koji smo dozvolili da budemo žrtve algoritma koji na svakih nekoliko minuta plasira još jedan must-have komad), ni drugima (jer šta ako su oni svesni da imaju moć nad našim odlukama i svesno je (zlo)upotrebljavaju radi sopstvenog profita; može li im se zbog toga suditi, moralo i/ili pravno?).
Na kraju, ekstremne vrućine ogoliće još jednu polarizaciju društva u kojem odelo čini čoveka – onu klasnu. Adaptacija na klimatske promene postaće luksuz. Odabrani će moći da priušte napredne materijale sa UV zaštitom i ventilacijom, te će nastaviti da žive u klimatizovanim mehurima. Za to vreme, oni koji proizvode tu istu odeću, kao i radnička klasa koja čeka javni prevoz na užarenom asfaltu, ostaće prepušteni na milost i nemilost svetu koji gori.
Pitanje šta ćemo videti na revijama za proleće i leto neke buduće godine postaće irelevantno. Bićemo previše zauzeti pokušajima da preživimo jesen i zimu.
Fotografije: Profimedia, Pexels