Kako me je soundtrack serije „My Brilliant Career” naterao da stvarno osetim muziku
Zvuk slobode
Povezano
Ne kažem da je samo do soundtracka, ali muzika upakovana sa radnjom serije toliko dobro prati ritam ne scene, već svakog pokreta likova, svakog pogleda i neizgovorene reči, da je granica između onoga što gledate i onoga što čujete potpuno izbrisana.
Za mene je to bio trenutak potpunog otrežnjenja. Završila sam osnovnu muzičku školu i, sasvim iskreno, onog trenutka kada sam izašla sa svedočanstvom u rukama, zatvorila sam poglavlje sa klasičnom muzikom i podsvesno ugasila svaku dublju emotivnu vezu sa tim svetom.
Godine suve teorije, beskonačnih etida, skala i nemilosrdnog kuckanja metronoma svele su lepotu tonova na čisto tehnički zadatak. Deceniju kasnije, muzika bez teksta je za mene postala samo funkcionalni pozadinski šum dok radim ili učim, dok sam za opuštanje bežala u topao, neobavezujući džez. Zaboravila sam kako zvuči kada te čista kompozicija fizički pomeri.
A onda sam na Netflixu pustila novu seriju My Brilliant Career, koja je kod nas stigla sa prevodom, i od prvih taktova osetila žmarce koji me nisu napuštali satima.
Priča o Sibili i njenoj briljantnoj karijeri
U središtu ove priče, adaptirane prema čuvenom romanu australijske književnice Majls Frenklin iz 1901. godine, stoji Sibila Melvin, koju sa fantastičnom energijom i prkosom igra Filipa Nortist. Sibila je mlada devojka na pragu dvadesetog veka u surovoj australijskoj provinciji, čvrsto rešena da ni po koju cenu ne pristane na život po tuđim kalupima.
Odbija udaju iz računice, odbija sudbinu vezanu za prašnjavu farmu i bori se za sopstveni stvaralački glas u društvu koje od žena očekuje bespogovornu pokornost. Njena neobuzdana glad za slobodom, umetnošću i pisanjem zahtevala je podjednako hrabar autorski pristup, a ekipa serije uradila je nešto zaista izuzetno, mada sve je stvar ukusa.
Hipnotišuća muzika
Umesto da ponove koncept prve filmske ekranizacije iz 1979. godine koja se oslanjala na tradicionalnu, strogu klasiku, tvorci serije ugledali su se na estetiku Sofije Kopole u filmu Marija Antoaneta. Hrabro su spojili ‘viktorijanski kostim’ sa pulsirajućom energijom savremenog zvuka, stvorivši soundtrack koji ne prati epohu pasivno, već tutnji unutrašnjim životom junakinje.
Zato ne čudi što internet doslovno gori od pretraga. U samom srcu ovog zvučnog identiteta nalazi se tradicionalna balada „Scarborough Fair”, u hipnotišućem izvođenju Džulije Džeklin i glumačke ekipe, ova numera beleži na desetine hiljada Shazama. Pored nje, pop klasici su dobili potpuno neočekivano, ogoljeno indi ruho: akustična verzija hita Roda Stjuarta „Young Turks” u izvođenju Izabele Manfredi, čuvena pesma „Horses” u interpretaciji Kejt Miler-Hajdki, kao i čežnjiva balada Done Luis „I Love You Always Forever” koju peva Telma Plam, prožimaju seriju na savršeno prirodan način.
Posebnu, dirljivu autentičnost donosi upravo samostalan doprinos Telme Plam. Kao priznata domorodačka umetnica, ona svojim glasom i specifičnim izrazom tka dubok kulturni temelj, darujući seriji dušu koja nadilazi samu epohu.
Ova muzička magija ne bi imala toliku snagu da nije u savršenom dosluhu sa vizuelnim identitetom koji potpisuje scenografkinja Felisiti Abot. Kroz izuzetno promišljenu teoriju boja i tekstura, Abot gradi jasnu emotivnu scenografiju: od formalnog, zagasitog viktorijanskog imanja Kadagat do raskošnog, mediteranski osunčanog zdanja Fajv Bob Dauns, gde Sibila pronalazi prostoriju svojih snova – biblioteku ispunjenu knjigama od poda do tavanice.
Snimana na istorijskim lokacijama Južne Australije, poput očuvanih imanja Para Para i Jalum Park, uz poštovanje ekoloških principa i angažovanje stvaralaca iz redova Prvih naroda, serija pokazuje retku zanatsku posvećenost.
Serija je uzela istorijsku dramu, otresla sa nje vekove prašine i ubrizgala joj čist adrenalin. Estetika Felisi Abot daje likovima tlo pod nogama, ali ih soundtrack tera da polete. Rezultat je živ i prelepo drzak dokaz da su strasti uvek iste, bez obzira na vek u kom smo rođeni.
Zanimljivo je i to što ona ogromna biblioteka u Fajv Bob Daunsu, gde Sibila prvi put u životu stoji okružena hiljadama knjiga, na samoj lokaciji uopšte nije postojala. Bila je to potpuno prazna, napuštena soba sa golim zidovima.
Scenografkinja Felisi Abot se ozbiljno natezala sa produkcijom da joj dozvole da sagradi police od poda do plafona i nakrca ih knjigama, jer je tvrdila da bez tog vizuelnog šoka gledalac jednostavno ne može da skapira šta knjige uopšte znače devojci koja beži iz prašine i blata.
Pritom, ekipa je dobila dozvolu da snima na imanju Jalum Park na jugu Australije, u jednoj od najočuvanijih viktorijanskih kuća na južnoj hemisferi, u koju pre ove serije nijedna filmska kamera nikada nije kročila.
A kad je snimanje privedeno kraju, umesto da sve završi u kontenjeru, ostatke tkanina, rekvizite i delove kostima poklonili su lokalnim vrtićima i školama za predstave, dok je trista litara farbe otišlo organizaciji Habitat for Humanity.
Možda baš zato cela serija ima tu neku uvrnutu, živu energiju koja se ne viđa često. Uostalom, trenutno je u samom vrhu gledanosti na Netflixu širom sveta, a ja sam samo uhvatila sebe kako treći put vraćam istu scenu na početak, čisto da se naježim ponovo uz neverovatan zvuk, oživim scenu i osetim kao da sam i ja deo glumačke ekipe.
foto: Netflix Media Center