Televisa (re)presenta: Kako su telenovele oblikovale jednu generaciju?

U Njujorku, na Park aveniji, 9. septembra otvara se izložba posvećena nečemu što smo na Balkanu nekoliko decenija prilično uredno, mada redovno pogrešno, svrstavali pod termin španske serije. Jednostavno nazvana Telenovela, izložba u Americas Society okuplja više od 50 umetničkih radova nastalih od sedamdesetih godina do danas. Kustoski tim telenovele analizira kao predmet istorije umetnosti, sociologije, antropologije i studija vizuelne kulture.

To je prilično elegantan institucionalni obrt. Ono što su bake, majke i mi godinama gledale svakog popodneva, neretko krijući tu naviku kao dokaz nedovoljno istančanog kulturnog ukusa, sada dobija kustoski koncept, akademsko čitanje, čak i simpozijum. Na Balkanu smo prisustvo ovog fenomena demonstrirali mnogo ranije, mada ga nismo nužno denominisali tada (a ni sada) kao relevanantnog u informisanju naših sistema vrednosti.

Kada je 1997. godine Kasandra dostigla vrhunac popularnosti u Srbiji, na pijacama su se pojavila uskršnja jaja ukrašena licima Koraime Tores i drugih junaka serije. Prema tadašnjem izveštaju agencije EFE, Srpska pravoslavna crkva žalila se zbog paganizacije Uskrsa: likovi iz venecuelanske telenovele počeli su da zauzimaju mesto Isusa i svetaca. Prodavale su se majice, sveske, torbe i albumi sa Kasandrinim likom, a kada je Koraima Tores te godine doputovala u Srbiju, posetila je Beograd, Novi Sad i Niš; organizovan je čak i izbor za srpsku Mis Kasandru.

Jedan televizijski kritičar tvrdio je tada da se Srbija deli na one koji priznaju da gledaju Kasandru i one koji je gledaju tajno. Učesnik jednog kongresa pravnika ispričao je da bi se malo pre devet uveče hotelska trpezarija iznenada ispraznila: obrazovani ljudi koji, pretpostavlja se, nisu želeli da budu publika latinoameričke sapunice odlazili su u sobe da vide šta se dogodilo Kasandri.

Ako je cilj masovne kulture da poništi društvene razlike, makar to bilo i na pedesetak minuta, teško da se može naći adekvatniji primer.

Telenova (ni)je španska serija

Kasandra je venecuelanska. Rubi i Esmeralda meksičke. Zlobnica takođe. Robinja Isaura brazilska je produkcija i, naravno, u njoj se govori portugalski. Pa ipak, na prostoru bivše Jugoslavije veoma dugo postojala je gotovo univerzalna kategorija: španske serije.

Država porekla nije bila, stoga, ključna kategorija, ali možemo pretpostaviti da jeste, te da ova omaška dolazi upravo iz činjenice da su serije pretežno dolazile sa španskog govornog područja, a ne nužno iz Španije.

Termin telenovela, kovanica špansko-portugalskog porekla od prefiksa tele– i reči novela (u značenju roman i, dalje, fikcija), u međuvremenu je (kod nas, ali i šire) postao gotovo sinonim za čitav jedan tip televizijskog pripovedanja, mada se tehnički razlikuje od klasične sapunice. Latinoamerička telenovela tradicionalno kreće prema unapred zamišljenom kraju. Klasični format imao je otprilike 180 do 200 epizoda, emitovanih gotovo svakodnevno, sa ljubavnim parom oko kojeg se koncentrišu prepreke, izdaje, porodične tajne i konačni dramatični rasplet. Njeni dublji preci nisu samo televizija već i romani i novinski feljtoni u nastavcima, a u njenoj DNK zato zajedno žive melodrama, porodična tragedija i zavera – dramski elementi stari (i efikasni) koliko i Eshilovi Persijanci.

U Srbiji je brazilska Robinja Isaura prikazivana još 1989–1990, a 1992. stigla je meksička I bogati plaču. Najpopularnija od njih, Kasandra, dolazi 1997. i pretvara popularan televizijski format u društveni fenomen. Kasnije će TV Pink izgraditi čitave popodnevne blokove na latinoameričkim telenovelama.

Kako je propao rokenrol (tako se uzdigla telenovela)

Josip Broz Tito umro je 1980. godine. Omnibus Kako je propao rokenrol premijerno je prikazan 1989, a nekoliko meseci kasnije, u januaru 1990, održan je poslednji kongres Saveza komunista Jugoslavije, završen raspadom partije. Srpska radikalna stranka nastala je 1991. godine. Savremenim žargonom, najkraće opisano, bio je to zaista kraj jedne ere – nacionalne, svakako, time i identitetske, potom ideološke i političke, a usled svega toga i kulturološke. Zavladala je hegemonija kiča i šunda.

Latinoamerička televizijska ekspanzija poklopila se ovim, najdramatičnijem i najdrastičnijem u novijoj istoriji regiona: društvenom nesigurnošću i paralelnim razvojem komercijalnih medija kojima je trebalo mnogo sadržaja, brzo i jeftino. Telenovela je bila gotovo savršen proizvod za takav televizijski sistem. Imala je stotine epizoda, publiku koja se vraća svakog dana i relativno nisku cenu međunarodne distribucije. Još osamdesetih je Brazil sopstvene telenovele prodavao u više od 120 zemalja; jedan od razloga njihovog brzog širenja po Evropi bila je upravo ekonomičnost ovog formata.

Na ekranima u Srbiji se, tokom raspada države, sankcija, hiperinflacije i masovnog osiromašenjem, nalazio potpuno drugi svet. Hacijende, palme, okeani, ogromne kuće sa stepeništima niz koja je u svakom trenutku neko mogao teatralno da siđe nakon što je upravo saznao da mu žena zapravo nije žena, majka nije majka, a nasledstvo možda ipak jeste njegovo.

Eskapizam je očigledan, mada ne objašnjava zašto su upravo te serije, među ogromnom količinom uvezene zabave, postale fenomen. Amerikanci su imali veće budžete i spektakularnije slike. Evropske produkcije bile su nam geografski bliže.

A ipak, tinejdžerke su se ugledale na Miju i Robertu iz Rebelde.

Televisa (re)presenta sve nas

Latinska Amerika i jugoistočna Evropa nemaju zajednički jezik, istu istoriju ili religijsku tradiciju. Ipak, društva koja su proizvodila telenovele imala su niz konflikata koji su devedesetih bili izuzetno čitljivi i ovdašnjoj publici: moć proširene porodice, društvena nejednakost i klasni uspon, čast i sramota, brak kao društvena institucija, majka kao (prividno) centralna porodična figura i vrlo komplikovan odnos između formalno moderne sadašnjosti i vrednosti koje su ostajale tradicionalne.

Savremeno hrvatsko sociološko istraživanje, oslanjajući se na ranija istraživanja latinoameričkih telenovela u jugoistočnoj Evropi, upravo izdvaja porodične drame, prelazak iz ruralnog u urbano, konflikt modernog i tradicionalnog i želju za društvenim usponom koji se ostvaruje kroz intimne odnose kao važne tačke prepoznavanja. U literaturi se za takva društva pojavljuje lep termin tiempos mixtos (pomešana vremena), odnosno kulture u kojima tradicionalno i moderno ne smenjuju jedno drugo već neprijatno, ali produktivno koegzistiraju.

Stoga, više od uticaja, desila se identifikacija, prepoznavanje unutar kulture koja nam je daleka i, do tog trenutka, manje poznata, a opet – slična i prepoznatljiva.

Mujer de nadie, mujer de todos

Većinu popkulturnih fenomena gradimo upravo razlikovanjem od prethodne generacije. Deca imaju muziku koju roditelji ne razumeju, odeću koju ne odobravaju, časopise koje ne čitaju i kasnije internet platforme na kojima roditelji, idealno, nisu ni prisutni.

Telenovele su, međutim, specifične i zbog toga što su izvršile međugeneracijski uticaj na bake, mame i ćerke. Naravno da su postojale generacijske specijalizacije, pa ali za većinu, uvodni korak napravili smo zajedno sa bakama. (Pre četvrte godine, mene je moja naučila čitanju tako što bih vežbala na titlovima aktuelne telenovele). Ta izrazito ženska istorija formata uopšte nije slučajna. Još su američke radio-sapunice tridesetih godina bile pravljene za žene koje su ih slušale dok kuvaju i obavljaju kućne poslove; sponzorisali su ih proizvođači sredstava za čišćenje, odakle i dolazi soap u soap opera. Istovremeno je žanr od početka nosio klasnu i rodnu stigmu: pretpostavljalo se da ga gledaju domaćice, radnička klasa i slabije obrazovane žene, pa je samim tim kulturno unapred obeležen kao manje vredan.

Zanimljiva je slučajnost da gotovo vek kasnije, institucija na Park aveniji mora da organizuje čitavu izložbu kako bi objasnila da možda ipak vredi ozbiljno razmišljati o tome šta su sve te žene gledale.

Yo soy tu madre

Koliki je otisak ostavilo ovo pasivno, ali kontiunuirano i intenzivno izlaganje drugoj kulturi, vrednostima i načinima izražavanja emocija (uvek prenaglašeno), ljubavi (uvek preuveličano i melodramatično) ili mržnje (uvek na granici sa radnjama zakonski zabranjenim)?

Za razliku od televizijskih tržišta na kojima se strani sadržaj sinhronizovao, jugoslovenska televizijska kultura imala je dugu tradiciju titlovanja. Kada isti jezik slušate svakog dana, u sličnim situacijama i uz izrazito repetitivan emocionalni vokabular, reči ne dolaze kao crtice iz rečnika, očišćene od okolnosti u kojima se koriste, već u kontekstu vrlo dramatizovanih karaktera, njihovih odnosa i pretpostavki o tome šta je dozvoljeno, a šta nije.

Psihološka istraživanja bilingvizma taj fenomen delom objašnjavaju pojmom cultural frame switching: kada osoba poznaje dve kulture i dva jezika, sam jezik može da funkcioniše kao znak koji aktivira različite kulturne obrasce mišljenja. U nizu eksperimenata sa špansko-engleskim bilingvalnim govornicima isti ljudi su sebe opisivali drugačije na merama ličnosti u zavisnosti od toga da li su odgovarali na španskom ili engleskom; autori zaključuju da jezik može da aktivira kulturno specifične vrednosti, stavove i sećanja.

Naravno, generaciju koja je španski pokupila iz Essmeralde ne možemo izjednačiti sa bilingvalnim ispitanicima u uslovima kontrolisanih studija. Ipak, drugi deo psiholoških istraživanja možda je za telenovele još relevantniji: društvene norme možemo učiti incidentalno, bez namere da ih naučimo. Modeli implicitnog formiranja normi pokazuju da ponovljeno izlaganje medijskim predstavama može postepeno menjati našu procenu onoga što je uobičajeno i očekivano, čak i kada uopšte ne obraćamo svesnu pažnju na poruku kao lekciju. U psihologiji medija to je povezano i sa socijalnim učenjem: gledajući likove ne registrujemo samo šta rade već i šta za njihovo ponašanje sledi: ko biva nagrađen, ko kažnjen, kome se veruje, čija ljubomora izgleda opravdano, kakva žena zaslužuje srećan kraj i kakav muškarac dobija oproštaj.

Dakle, niko nije sedeo pred ekranom dok se emitovala nova epizoda Rubi i beležio meksičko shvatanje klase, porodice, ženske poželjnosti ili romantične ljubavi. Učili smo perdóname pokušavajući da shvatimo hoće li se dvoje junaka pomiriti, Dios mío kada se otkrivala porodična tajna i te amo u trenutku kada je ljubav predstavljena kao opravdanje za gotovo sve. Jezik je zato ulazio u naš vrednosni sistem zajedno sa okolnostima u kojima se koristio.

Ako su američki film i televizija decenijama posmatrani kao instrument kulturnog imperijalizma, da li se latinoamerička telenovela može razumeti kao neka vrsta obrnutog procesa, kulturne kolonizacije evropske periferije od strane globalnog Juga. Telenovele jesu prenosile slike latinoameričkog života, jezik, modu, hranu, shvatanja roda i porodice. Njihovi proizvođači su za međunarodno tržište čak učili da ublažavaju previše lokalne političke reference, dok su naglašavali ono što se lako izvozi: muziku, odeću, jezičke izraze, gastronomiju, ponašanje i pejzaže. Ipak, publika nije prazna posuda u koju televizija sipa kulturu. Televiziju ne treba tretirati kao mašinu koja jednostavno reprodukuje ideologiju. Značenje se pregovara između sadržaja i publike; isti tekst različite grupe čitaju različito.

U trenutku političke, ekonomske i identitetske nestabilnosti nudile su moralno maksimalistički univerzum u kojem se makar na kraju znalo ko je dobar, ko je zao, ko je čije dete i kome pripada kuća. Istovremeno, španski jezik je ušao u svakodnevnu zvučnu kulisu Balkana, latinoamerička estetika u kolektivnu vizuelnu memoriju, a televizijske kuće naučile su format koji će kasnije lokalizovati.

U tom smislu, telenovele nisu toliko nametnule potpuno nove vrednosti koliko su postojeće učinile vidljivijim, a onda i poželjnijim i kroz stotine epizoda ih pretvorile u deo svakodnevnog emocionalnog i kulturnog repertoara.

Fotografije: Profimedia