Kofer pun strepnje 

Čime se vodite u odabiru destinacija na koje putujete? Finansijama? Dobrim plažama? Zanimljivom arhitekturom? Hranom? Ja se, vidite, vodim strahom. Odnosno potrebom da ga maksimalno umanjim, a to dalje implicira da budem što bliža onome što smatram svojom sigurnom zonom. To je prostor u kojem se moj um i moje telo osećaju bezbedno u slučaju napada straha – neprijatelja koji vreba stalno i svuda, ali posebno kada sam daleko od kuće. A uzrokovan je… pa, samim strahom. 

Zavidim svima kojima su ove prve rečenice konfuzne. Svima vama koji ih pak razumete šaljem zagrljaj saosećanja, ali i par saveta kako da sebi olakšamo periode odmora. 

Ali hajmo redom. 

Prvo konkretno sećanje na neki vid ovog straha vraća me na početak 2000-ih i porodično letovanje u Crnoj Gori. U novinama sam videla vest o saobraćajnoj nesreći i pogibiji cele porodice negde u kanjonu Morače. Kako je tim istim putem trebalo da prođemo samo nekoliko dana kasnije, postala sam opsednuta mišlju da će nam se dogoditi nešto podjednako tragično. Strah je bio toliki da nisam mogla da spavam, a samo putovanje presedela sam na suvozačevom mestu (jer sam tako imala bolji osećaj kontrole tatine vožnje) i strepeći od svakog automobila koji nam je dolazio u susret. Olakšanje koje sam osetila kada smo konačno doputovali kući postaće materijal kojim ću graditi svoju takozvanu „sigurnu zonu”, koja će, paradoksalno, s vremenom sve više pojačavati ovaj isti strah. 

U godinama koje su usledile imala sam „plus” i „minus” faze kada je reč o raznim vrstama anksioznosti, pa tako i ovoj koja se ticala odlaska od kuće. U dobrim periodima uspevala sam da putujem, i to često, ali uvek gušeći onaj prvobitni poriv – da odustanem i ostanem u zoni sigurnosti. Svaki put kada bih se usprotivila tom instinktu, ja bih sebe ojačala, strah bi se povukao, a sigurna zona bi postajalo svako mesto na kojem se u tom trenutku nađem. Ipak, u onim težim razdobljima putovanja mi nisu bila ni na kraj pameti, pa se njima nisam mnogo ni bavila. 

Trebalo je da protekne mnogo vremena da epizodu iz Crne Gore, ali i svaki kasniji sličan osećaj razumem kao deo jednog kompleksnijeg i većeg problema koji se zove ‒ generalizovani anksiozni poremećaj. Međutim, to što sam znala ime svog straha nije momentalno rešilo problem. Ozbiljan rad je tek predstojao. Pomoću njega ipak sam uspela da obiđem veliki deo Evrope, držeći svoje intruzivne misli pod kontrolom. Otputovala sam čak i u Aziju, iako sam bila ubeđena da let od pet sati neću izdržati. Jesam, i bilo je to jedno divno iskustvo. Neko vreme putovanja su zaista bila izvor radosti, a ne strepnje. 

A onda se desio Amsterdam u decembru 2023. godine.

Nastavak teksta pročitajte na BURO. substack kanalu:

Piše: Brana Antović Aleksić

Ilustracija: Lola Petrović