U početku beše Reč. I Reč postade telo u tkanju ljudskog univerzuma.
Na najuzbudljivija putovanja u životu odvele su me reči. Radoznalosti sam imala u izobilju, a ni članarina u biblioteci nije bila preterano skupa. Leta bih provodila u dvorištu, pod hladom dunje, putujući umom na sve strane, u svim pravcima. Zato, godinama kasnije, pod hladom mirisnih borova, činilo mi se da ne posmatram po prvi put svetlucanje Egejskog mora, već sam ga videla u Faulsovom „Čarobnjaku”. Ali čarolija je ovoga puta bila drugačija. I da, ne postoji manje pretenciozna reč da se opiše životna radost putovanja u putovanju.
Sedeći na toplom pesku najlepšeg mesta koje sam ikada posetila, slušala sam kako Konzul iz daleke budućnosti na svom klaviru svira Rahmanjinova, u orbiti tuđinskog sveta, nazvanog po pesmi Džona Kitsa. Uvod u „Hiperion”, jedan od najboljih naučnofantastičnih romana svih vremena, bio je dovoljan da nagovesti širinu i bogatstvo mašte potcenjenog i osporavanog američkog pisca Dena Simonsa, koji je preminuo 21. februara 2026. godine.
Kad kažem da je Simons potcenjen, ne mislim na njegov komercijalni uspeh, već na književni kvalitet i vrednost njegovih dela, koja su, poput mnogih drugih žanrovskih priča i romana, stalno pod teretom predrasuda. Postoji „ozbiljna” književnost, i ona druga ‒ naučna fantastika, horori i trileri, koje čitaju čudaci; romanse i istorijske drame, koje se nose na plažu. I predrasude o žanrovskim knjigama postoje s razlogom; previše je „lakog” štiva koje brzo biva zatrpano i zaboravljeno pod gomilama sličnih naslova koji se „štancaju”.
Gledajući Simonsov opus, 31 prozno delo, pomislili bismo da je bio jedan od takvih pisaca, naročito jer nije svaka njegova zbirka priča niti roman (tek mali broj je preveden na srpski) bio jednako uspešan, niti jednakog kvaliteta. Voleo je da eksperimentiše. Ali ono dobro što je napisao, a čitala sam nekoliko takvih romana, izuzetno je: tematski, strukturalno, emotivno; iznad svega, pripovedački.
Njegove knjige, koje se apsolutno uklapaju u stereotipe „romana za plažu”, razotkrivaju vam se momentom čitalačkog iznenađenja: kad uronite u njegove rečenice, brzo shvatate da je pred vama retka zverka, pisac koji besprekorno vlada strukturom priče, ritmom rečenice i atmosferom, ali potpuno nepretenciozno i lako razumljivo; odnosno pisac koji spaja (komercijalne) konvencije žanra s fino utkanim konceptima koji se tiču najvećih pitanja naše vrste a proističu iz same priče koju plete.
Jednostavno, pisac čija će eklektična dela preživeti najsuroviji test ‒ test vremena.
Putovanja na koja me je odvelo Simonsovo pripovedanje
Upoznali smo se na planinama. Pažnju u kraljevačkoj biblioteci privukao mi je roman kratkog, intrigantnog naslova ‒ „Gnusno”. Priznajem, imala sam predrasude prema imenu Den Simons, valjda zato što me podsetilo na Dena Brauna. I kako to često biva, najbolja otkrića počinju rušenjem zabluda. Uprkos nemalom obimu, roman istorijske fikcije o misiji na Mont Everest koja je u Simonsovoj mašti prethodila Hilarijevoj „progutala” sam za nekoliko dana i, nakon toga, učlanila se u planinarsko društvo. Toliki je utisak ostavio na mene.
Ali Simons je napisao mnogo bolje romane od avanturističkog „Gnusno”.
NASTAVAK TEKSTA PROČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU:
Ilustracija: Danijela Miloš