Od Šer do Tejlor Svift: Kako je Bob Maki promenio izgled pop zvezde
Pamtićemo ga po šljokicama i perju.
Povezano
Od skice za Merilin Monro i naked haljina za Šer do leptirovih krila Doli Parton i kostima koji je četiri decenije kasnije nosila Tejlor Svift, Bob Maki je razumeo nešto što moda danas podrazumeva: da odeća može istovremeno da bude kostim, identitet i medijska poruka. Kostimograf i dizajner koji je tokom više od šest decenija rada oblikovao izgled nekih od najvećih zvezda američke popularne kulture, preminuo je 14. septembra u Palm Springsu, u 87. godini. Iza njega je ostalo devet Emmy nagrada, tri nominacije za Oskara, jedan Tony.
Ipak, njegov uticaj mnogo teže se meri brojevima: čitav vizuelni rečnik šljokica, kristala, perja, transparentnih materijala i dramatičnih silueta koji danas predstavljaju podrazumevani modus operandi u kreiranju vizuelnog identieta jedne pop zvezde.
Šer, Tina Tarner, Dajana Ros, Elton Džon, Doli Parton, Kerol Barnet i Lajza Mineli bili su samo deo njegove višedecenijske liste saradnika. Poslednjih godina Makijeve arhive ponovo su otkrile Majli Sajrus, Zendaja, Sabrina Karpenter i Tejlor Svift, čime je njegova estetika dobila još jedan život među izvođačima rođenim decenijama nakon što je već stvorio neke od svojih najpoznatijih kostima. Danas gotovo da nema velike pop zvezde bez kostima posebno projektovanih za stadionske turneje, nema crvenog tepiha bez neke varijacije na naked dress, nema ozbiljne strategije modnih stilista bez pretraživanja arhiva velikih modnih kuća, nema Met gale bez ideje da haljina treba da proizvede sliku koja će sledećeg jutra obići svet.
Ipak, njujorški modni establišment dugo nije priznavao Boba Makija kao svog ravnopravnog člana. Bio je suviše povezan sa televizijom i Las Vegasom da bi ga ovaj „renomirani“ svet bez rezerve prihvatio kao „ozbiljnog“ modnog dizajnera, previše zainteresovan za humor i spektakl da bi pripadao minimalizmu američke mode i previše dobar kostimograf da bi ono što je radio moglo da se svede na dekorativnu ekstravaganciju. Kada je osamdesetih pokušao da izgradi ozbiljniju ready-to-wear poziciju na Sedmoj aveniji, još ga je pratila reputacija „holivudskog tipa“. CFDA mu je 2001. dodelio nagradu (neobičnu) nagradu za fashion exuberance. Praktično je trebalo izmisliti kategoriju u koju može da stane. Tek 2019. dobio je njihovu nagradu za životno delo.
Merilin Monro i skica koja je najavila ono što će tek doći
Bob Maki rođen je 1939. godine, iste godine kada su premijerno prikazani Gone with the Wind, The Women i The Wizard of Oz, koincidencija koju je i sam voleo da pominje. Kao dete bio je opsednut Technicolor mjuziklima, Karmen Mirandom i Beti Grejbl, a presudan je bio An American in Paris iz 1951. godine.
Ajrin Šaraf je za završni balet filma dizajnirala kostime kojima su Džin Keli i plesači zajedno sa scenografijom, bojom i pokretom gradili čitave imaginarne svetove. Maki je tada shvatio da je kostimografija zanimanje. U stvaranju, Boba Makija je zanimalo ono što odeća može da uradi kada osoba koja je nosi mora da uđe na scenu i, pre nego što išta kaže ili otpeva, postane veća od ostatka prostorije.
Karijeru je počeo kao crtač. Radio je uz Edit Hed, od koje je, kako je kasnije govorio, naučio pre svega kako se radi sa glumcima, rediteljima i producentima, a zatim za Žana Luja, francusko-američkog kostimografa čiji su klijenti bile žene poput Marlen Ditrih. Upravo je radeći za Žana Luja 1962. nacrtao početni skicirani predlog za jednu od najpoznatijih haljina 20. veka, onu koju je Merilin Monro nosila dok je pevala Happy Birthday, Mr. President Džonu F. Kenediju. Konačni dizajn i izrada pripadali su Žanu Luju; Makijev doprinos bio je crtež. U gotovo nevidljivoj, pripijenoj mreži prekrivenoj kristalima već postoji ideja koju će Maki kasnije razvijati tokom čitave karijere: odeća koja istovremeno postoji i nestaje.
Kako je naked dress postala kostim pop zvezde
Ako je Merilinina haljina bila najava, saradnja sa Šer bila je trenutak kada je Bob Maki dobio idealnu osobu sa kojom taj vizuelni jezik može da razvije gotovo bez ograničenja. Njena haljina sa Met gale 1974. danas izgleda zapanjujuće savremeno: transparentna osnova praktično nestaje na telu, dok perle, kristali i pera formiraju ono malo „odeće“ što je ostalo vidljivo. Efekat je istovremeno nag i potpuno konstruisan. Kada je naredne godine Šer u Makijevoj kreaciji završila na naslovnici Time-a, fotografija je izazvala dovoljno burne reakcije da su na pojedinim mestima u SAD primerci časopisa sklanjani ili skrivani.
Danas je teško rekonstruisati koliko je takav prizor tada izgledao provokativno. Posle Rijane, Bijonse, Kendal Džener, Bele Hadid i čitave generacije zvezda koje su transparentnu haljinu praktično pretvorile u zasebnu kategoriju crvenog tepiha (do te mere da je postala i zabranjena u Kanu), ono što je sedamdesetih delovalo skoro skandalozno postalo je očekivano. Važno je, međutim, da kod Makija „golotinja“ nikada nije značila nedostatak konstrukcije. Upravo suprotno: kostimi koji deluju kao da je telo samo posuto kristalima bili su precizno krojeni, ručno ukrašavani i projektovani tako da izdrže televiziju, scenu i pokret. Šljokice su bile najvidljiviji deo. Ispod njih je postojala ozbiljna tehnička disciplina.
Trenutak kada je crveni tepih postao predstava
Najpoznatija Makijeva kreacija za Šer nastala je više od decenije kasnije i pokazala nešto drugo: kako se kostim može koristiti kao vrlo precizna javna izjava. Šer je 1986. dobila odlične kritike za ulogu u filmu Mask, ali nije nominovana za Oskara. Istovremeno je godinama imala osećaj da Holivud njen izgled, televizijsku prošlost, ekstravagantnu odeću i privatni život koristi kao dokaz da nije „ozbiljna glumica“. Na dodelu je ipak pozvana, da uruči Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu.
Pojavila se u crnoj kombinaciji sa veoma niskim strukom, otkrivenim stomakom, mrežom i kristalima, dok se iznad glave uzdizala ogromna konstrukcija od crnog perja. Maki ju je upozoravao da će verovatno zaseniti osobu kojoj treba da uruči nagradu. Bio je u pravu. Šer je na sceni ironično primetila da je, očigledno, dobila uputstvo Akademije kako treba da izgleda ozbiljna glumica.
Danas ga možemo prepoznati kao ranu i posebno inteligentnu verziju onoga što se kasnije počelo nazivati method dressing ili jednostavno red-carpet strategy, prema kojoj odeća više nije samo nasumično odabrana odora za promociju filma ili albuma, već postaje jasna medijska poruka. Aktuelni talas predvode Zendeja i njena saradnja sa Lo Roučom, mada je pre nje Margo Robi to uspostavila gotovo kao neprikosnovenu strategiju, kada je tokom promocije filma Barbie čitavu press turneju gradila na citiranju garderobe lutke.
Makijevi radovi razumnjivo i opravdano bili su deo izložbe Camp: Notes on Fashion u Metropolitenu 2019, a RuPol ga je godinama navodio kao jednu od ključnih vizuelnih referenci svog odrastanja. Kada je postao poznat, rekao je, jedan od prvih ljudi koje je želeo da angažuje bio je upravo Maki. Kod njega je važno razumeti napetost između vizuelnog preterivanja i zanatske discipline. Najsmešnija haljina i najapsurdniji ornamenti koje su njegove zvezde nosile na glavi morali su biti ozbiljno napravljeni.
Ako je kod Šer pronašao način da gotovo ukloni granicu između odeće i tela, kod Doli Parton je Bob Maki jednu od njenih najličnijih vizuelnih referenci pretvorio u scensku siluetu. Za televizijski specijal Dolly & Carol in Nashville iz 1979. godine, u kojem je Parton nastupila sa Kerol Barnet, Maki je osmislio crnu Butterfly haljinu, ukrašenu ručno našivenim perlama, cirkonima i šljokicama u srebrnim i zlatnim tonovima.
Njeni dugi, poluprozirni rukavi širili su se zajedno sa rukama i u pokretu formirali krila leptira. Haljina je, dakle, bila zamišljena da se potpuno otkrije tek kada se telo pokrene. Parton ju je toliko volela da ju je nastavila da nosi na koncertima i godinama nakon televizijskog specijala; danas se čuva u njenoj arhivi.
Moda mu ipak nije sasvim verovala
Maki nikada nije bio samo dizajner šljokica. Njegove tri nominacije za Oskara, za kostime u filmovima Lady Sings the Blues, Funny Lady i Pennies from Heaven, dovoljno pokazuju raspon njegove kostimografije. U poslednjem filmu, na primer, paralelno je rekonstruisao svakodnevnu odeću Amerike tokom Velike depresije i stilizovani svet filmskog mjuzikla koji likovi zamišljaju kao bekstvo od realnosti.
Ipak, ostao je najpoznatiji upravo po spektaklu. Makijeve ready-to-wear kolekcije nisu ostvarile kulturni autoritet njegove kostimografije, a modna štampa ga je povremeno tretirala sa dozom snobizma rezervisanog za stvari koje su suviše popularne da bi bile ozbiljne. Čak su i nadimci, kao što je Sultan of Sequins ili Rajah of Rhinestones, istovremeno kompliment i način da se čitav opus svede na puki vizuelni efekat. Međutim, upravo su njegove „neozbiljne“ ideje imale izuzetno ozbiljan život posle njega. Tom Ford je još 2019. vrlo direktno primetio da savremene pripijene, providne i teško izvezene haljine sa crvenih tepiha mnogo duguju Makijevim radovima za Šer i Dajanu Ros.
U tom smislu, Boba Makija neće nadživeti samo naked dress, već i ideja da je crveni tepih scena, da pop zvezdi treba vizuelni karakter, da turneja zahteva sopstvenu kostimografsku dramaturgiju, da ista osoba može tokom dva sata koncerta da promeni pet identiteta i da arhivski kostim može biti relevantniji od nove kolekcije.
Od Zigfelda do Tejlor Svift
Ako je potreban dokaz da Makijeva estetika nije ostala zatvorena u sedamdesetim, dobili smo ga prošle godine. Kada je Tejlor Svift za The Life of a Showgirl poželela da odigra arhetip klasične showgirl, posegnula je za originalom. Na fotografijama za album nosila je kostim koji je Maki osmislio za Jubilee!, grandioznu lasvegasku reviju koja se izvodila od 1981. do 2016. Maki i Pit Menefi napravili su za produkciju više od hiljadu kostima, oslanjajući se na još stariju tradiciju Zigfeld Foliz – dakle, na vizuelni jezik američkog spektakla koji se proteže unazad do početka 20. veka.
Kostim nastao za tradicionalnu lasvegasku reviju osamdesetih završio je četiri decenije kasnije na telu najpoznatije pop zvezde svoje generacije. Istovremeno, vintage komade Boba Makija poslednjih godina nosile su i Majli Sajrus, Zendaja, Sabrina Karpenter i druge izvođačice, a interesovanje je postalo dovoljno veliko da je i sam Maki pred kraj života primećivao da mlađe zvezde i njihovi stilisti iznenada žele njegove stare stvari.
Naravno, svođenje Makija na glamur jednako je problematično kao i njegovo svođenje na kostime koje je kreirao za Šer. Njegove tri nominacije za Oskara uključivale su Lady Sings the Blues, Funny Lady i Pennies from Heaven. Poslednji film posebno pokazuje raspon koji mu popularna reputacija često uskraćuje: morao je istovremeno da rekonstruiše realističnu odeću Amerike tokom Velike depresije i fantazmagorični svet mjuzikla u kojem likovi zamišljaju da život izgleda kao produkcija Bazbija Berklija.
Bob Maki je veći deo karijere proveo na granici između mode i kostima. Na kraju se, zapravo, zahvaljujući njemu, pomerila granica.
Fotografije: Profimedia