Od girl math videa koji su nas nasmejali do istorije u kojoj žene nisu imale pravo da samostalno upravljaju sopstvenim novcem nije tako veliki skok kao što bismo želele da mislimo. Finansijska pismenost žena nije pitanje toga ko je „dobar sa brojevima“, već ko ima znanje, iskustvo i dovoljno samopouzdanja da donosi odluke o sopstvenom životu.
It’s not cute to be financially illiterate, rekla je En Hatavej ranije ove godine u jednom od intervjua. Rečenica je kratka, gotovo neprijatno očigledna, a ipak je pogodila nešto što već neko vreme lebdi između internet šale i ozbiljnog problema. Hatavej je u istom razgovoru finansijsku nezavisnost povezala sa slobodom i ispričala da je još kao devojčica odlučila da neće zavisiti od toga da neko drugi plaća njene račune.
Nekoliko godina ranije internet je, naravno, istu temu obradio na svoj način.
Girl math i finansijska pismenost žena nisu isto
Termin girl math počeo je da cirkuliše društvenim mrežama kao bezazlena šala: ako ste nešto platile gotovinom, praktično je bilo besplatno. Ako ste vratile haljinu od sto evra, a zatim kupile drugu za osamdeset, upravo ste „zaradile“ dvadeset. Karta za koncert kupljena šest meseci ranije ne računa se kao trošak kada konačno dođe dan koncerta. Trend je krenuo iz segmenta novozelandske radio-emisije Fletch, Vaughan & Hayley 2023. godine, a TikTok ga je ubrzo pretvorio u globalni jezik za racionalizovanje svega što smo želele da kupimo, a možda nismo morale. Verovatno smo se gotovo sve barem jednom nasmejale. I trebalo je. Humor funkcioniše upravo zato što prepoznajemo sopstvene male mentalne računovodstvene trikove.
Međutim, girl math je u jednom trenutku odv šale na račun potrošnje postala zgodna etiketa za čitav niz odluka, ne nužno racionalnih, zasnovanih na ideji da žene imaju neku svoju, simpatično iracionalnu matematiku. Problem, naravno, nije jedna šala na TikToku, već činjenica da je ovaj, naizgled bezazleni trend, zapravo aktivirao stereotip koji je postojao mnogo pre interneta: da su žene intuitivne, emotivne i impulsivne kada je reč o novcu, dok muškarci navodno pripadaju svetu brojeva, investiranja i „ozbiljnih“ finansijskih odluka.
Istraživanja o rodnim stereotipima u matematici već girl math navode kao savremeni primer jezika koji, čak i kada se koristi ironično, može da perpetuira staru pretpostavku da je žensko matematičko rezonovanje nelogično ili manje kompetentno. To bi možda bilo manje važno kada paralelno ne bi postojao sasvim stvaran jaz u finansijskoj pismenosti.
Nije samo pitanje šta znamo, već i koliko verujemo da znamo
Finansijska pismenost nije (samo) sposobnost da pratimo berzu iz kreveta niti da u društvu objasnimo šta je ETF. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je definiše mnogo šire: kao kombinaciju znanja, veština, stavova i ponašanja koja nam omogućavaju da donosimo dobre finansijske odluke. To podrazumeva razumevanje kamata, inflacije i rizika, ali i mnogo prizemnije stvari: da znamo šta radimo sa kreditom, kako planiramo dugoročno, šta znači diversifikacija ili koliko će nas neka odluka zapravo koštati.
Rodni jaz u stepenu tog znanja postoji. Žene u Evropskoj uniji u proseku imaju niži nivo finansijske pismenosti od muškaraca, zbog čega su upravo žene izdvojene kao jedna od grupa kojima je potrebno više finansijskog obrazovanja. Na nivou cele EU samo 18 odsto građana dostiglo je visok nivo finansijske pismenosti. Još zanimljivije je ono što se događa kada istraživači pokušaju da utvrde zašto.
Jedna studija pokazala je da se oko 30 odsto rodne razlike može povezati sa manjkom samopouzdanja žena u sopstveno finansijsko znanje. Kada u testu postoji opcija „ne znam“, žene je biraju češće. Kada im istraživači tu mogućnost uklone i nateraju ih da izaberu jedan od ponuđenih odgovora, često odaberu tačan. Drugim rečima, deo razlike nije samo u tome šta ne znamo, nego i u tome koliko smo sigurne u ono što znamo.
Teško je učestvovati u investiranju, pregovarati o uslovima kredita ili osporiti tuđu odluku o porodičnom novcu ako ste naučene da prvo posumnjate u sopstveno razumevanje problema. Rodni jaz, dakle, nije jednostavan dokaz da „žene manje znaju o novcu“.
Kako se finansijsko znanje uopšte proizvodi?
Može li se razlika objasniti obrazovanjem, prihodima, bračnim statusom ili time ko u vezi zapravo donosi finansijske odluke? Posebno je zanimljiva hipoteza o „podeli rada“ unutar domaćinstva: ako se muškarac godinama bavi investicijama, porezima, penzijom i većim finansijskim planovima, a žena svakodnevnim troškovima domaćinstva, njih dvoje ne stiču istu vrstu finansijskog iskustva. Slika nije tako jednostavna da bismo rekli da muškarci uvek upravljaju svim finansijama; pokazali su, između ostalog, da je relativni nivo obrazovanja partnera važan za to ko preuzima više finansijskih odgovornosti.
Upravo takve okolnosti siguerišu da finansijska pismenost nije samo nešto što naučimo iz knjige, već i time što finansijske odluke zaista donosimo. Žene su iz tog procesa veoma dugo bile pravno, ekonomski ili društveno isključene.
Lako je govoriti o današnjem jazu kao da smo muškarce i žene vekovima postavljali pred isti test, a oni nekako izlazili sa različitim rezultatima. Nismo.
Pravo žena da se obrazuju, rade, poseduju imovinu, nasleđuju pod jednakim uslovima i samostalno zaključuju finansijske poslove razvijalo se vrlo različito od zemlje do zemlje. Ipak, jedna stvar se ponavlja kroz veliki deo zapadne istorije: udaja je često značila da žena deo svoje pravne i ekonomske samostalnosti predaje mužu. U Francuskoj je tek reforma bračnog imovinskog prava iz 1965. godine omogućila udatoj ženi da se zaposli i otvori bankovni račun bez saglasnosti supruga. U Španiji je trebalo čekati još duže. Banco de España danas podseća da žena sve do 1975. nije mogla biti jedini vlasnik bankovnog računa bez dozvole muža, oca ili staratelja.
U Sjedinjenim Američkim Državama priča se često pogrešno prepričava kao „žene nisu smele da otvore bankovni račun do 1974. godine“. To nije tačno, jer su mnoge imale račune mnogo ranije. Ono što je Equal Credit Opportunity Act iz 1974. doneo bilo je jednako fundamentalno: zabranio je kreditorima da diskriminišu osobu na osnovu pola ili bračnog statusa, čime je ženama zakonski garantovan ravnopravan pristup kreditnim karticama, zajmovima i drugim oblicima kredita bez muškog jemca.
U Zapadnoj Nemačkoj proces formalnog izjednačavanja takođe se protezao kroz drugu polovinu 20. veka. Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena stupio je na snagu 1958. i, između ostalog, promenio bračni imovinski režim koji je ranije mužu davao upravljačku ulogu nad ženinom imovinom.
Sve to nije daleka, apstraktna prošlost. Žena koja je u Francuskoj imala dvadeset godina kada je konačno mogla potpuno samostalno da otvori račun danas bi imala nešto više od osamdeset. U Španiji, oko sedamdeset. To su naše bake i majke, ne istorijske ličnosti.
Istorija Srbije i Jugoslavije ne može jednostavno da se preslika sa zapadnoevropske. Pre Drugog svetskog rata položaj žene bio je izrazito neravnopravan. Srpski građanski zakonik iz 1844. udatu ženu je, kada je reč o poslovnoj sposobnosti, stavljao u položaj sličan maloletnim licima: nije mogla potpuno samostalno da upravlja sopstvenom imovinom i za pojedine pravne poslove bila joj je potrebna saglasnost muža.
Socijalistička Jugoslavija zatim pravi vrlo oštar pravni rez. Ustav FNRJ iz 1946. godine eksplicitno propisuje da su žene ravnopravne sa muškarcima u državnom, privrednom i društveno-političkom životu i garantuje jednaku platu za jednak rad. I međunarodni dokumenti iz tog perioda beleže da je jugoslovensko bračno zakonodavstvo iz 1946. uspostavilo punu ravnopravnost supružnika, bez pravne podređenosti žene mužu. U tom smislu, žene u Jugoslaviji formalnu ekonomsku i pravnu ravnopravnost dobijaju ranije nego žene u nekim zapadnoevropskim državama.
Ali zakon je jedno, a raspodela moći u porodici drugo. To najbolje vidimo u oblasti koja sa bankovnim računima na prvi pogled nema mnogo veze – nasleđivanju. Zakon u Srbiji danas muškarcima i ženama daje jednaka nasledna prava, ali Poverenik za zaštitu ravnopravnosti godinama upozorava na običaj da se žene odriču nasledstva u korist brata ili drugog muškog srodnika. U istraživanju iz 2024. samo 23 odsto ispitanika smatralo je da žene i muškarci u praksi imaju jednaka nasledna prava, dok je 36 odsto ocenilo da žene nemaju isti položaj.
To je dobar primer razloga zbog kojeg pravnu jednakost ne bi trebalo mešati sa ekonomskom jednakošću. Možete imati pravo da posedujete imovinu i istovremeno odrastati uz poruku da je „normalno“ da kuća ostane sinu. Možete imati sopstvenu platu i i dalje prepustiti partneru sve što se odnosi na investiranje, osiguranje ili dugoročno planiranje. Možete biti visokoobrazovana žena koja uspešno vodi tim od dvadeset ljudi, a ipak na pitanje o kamatnoj stopi reći: „To pitajte mog muža, on se time bavi.“
Zakonska zabrana može nestati jednim članom zakona. Navika da novac nije „ženski posao“ mnogo sporije.
Finansijska zavisnost nije isto što i nezaposlenost
Posebno je važno razdvojiti dve stvari koje često spajamo: zarađivati sopstveni novac i biti finansijski nezavisan, jer one nisu sinonimi.
Finansijska nezavisnost podrazumeva mogućnost da razumete sopstvenu finansijsku poziciju i donosite odluke bez toga da druga osoba mora da ih donese umesto vas. Možete imati platu i nemati predstavu koliko porodica duguje banci. Možete uredno plaćati račune, a ne znati koliko imate u penzijskom fondu. Možete imati zajednički račun, a ne imati svoj pristup štednji. Možete biti zaposlena i potpuno zavisiti od partnerovog znanja kada treba doneti svaku odluku koja nije vezana za tekuću potrošnju.
To postaje posebno važno jer finansijske posledice rodne nejednakosti ne prestaju kada prestane radni odnos. Žene u proseku češće rade skraćeno, imaju prekide karijere zbog brige o deci ili starijim članovima porodice i tokom života akumuliraju manje prihoda i imovine. Upravo te razlike u radnoj istoriji su jedan od glavnih razloga za jaz u penzijama.
Zbog toga finansijska pismenost za žene nije nekakav dodatni self-improvement projekat. Ona ne rešava rodni jaz u platama, ne deli kućni rad ravnopravnije i ne može sama da promeni sistem penzija. Bilo bi podjednako pogrešno reći ženama da će čitanje jedne knjige o investiranju rešiti problem čiji su uzroci istorijski i institucionalni.
Istorija objašnjava zašto je finansijska pismenost ženama dugo bila manje dostupna. Razlike u platama, neplaćeni rad, prekidi karijere i nejednaka raspodela imovine i dalje znače da ne krećemo sa iste pozicije. Ali, objašnjenje nije isto što i sudbina.
Rečenica En Hatavej zvuči mnogo ozbiljnije kada joj skinemo celebrity kontekst: finansijska nepismenost zaista nije cute. Ne zato što je sramota nešto ne znati, već zato što je finansijska zavisnost vekovima bila jedan od najefikasnijih načina da žena nema poslednju reč o sopstvenom životu. Znati šta se događa sa sopstvenim novcem nije hobi za ljude koji vole Excel. To je jedan od jezika slobode.
Fotografije: Pexels, Profimedia