Muzej koji se uvija iznad reke: Kako je nastao The Twist u Norveškoj

Nema mnogo arhitektonskih zdanja pred kojima sam se zapitala kako je moguće da je neko ovo napravio. Meni se taj osećaj prvi put dogodio pred Notr Damom u Parizu, nekoliko godina pre požara. Znala sam kako je katedrala građena, koliko je stara i zašto je važna, videla sam je prethodno na stotinama fotografija, pa ipak me ništa od toga nije pripremilo za njene stvarne razmere. Bio je to visceralni osećaj fascinacije (od kojih su navirale suze) koji se kolokvijalno naziva Stendalovim sindromom, trenutak kada ljudska sposobnost da nešto zamisli, izračuna i izgradi deluje veće od našeg kapaciteta da to odmah razumemo.

Muzej Kistefos u novrškom gradu Jevnaker još nisam posetila, ali fotografije zdanja koje, razumnjivo, nosi nadimak The Twist, proizvode nešto od istog efekta. Dugačka bela građevina pruža se između dve šumovite obale reke Randselve, a zatim se na sredini okreće za 90 stepeni, kao da je neko pravougaonu kutiju uhvatio sa dve strane i zavrnuo je rukama. Jedna njena strana stoji gotovo vertikalno, druga horizontalno, pod njom protiče reka, a kroz nju istovremeno prolaze posetioci i umetničke izložbe.

The Twist je 2019. projektovao danski arhitektonski studio BIG – Bjarke Ingels Group, a zgrada površine oko 1.000 kvadratnih metara premošćuje približno 60 metara Randselve. Istovremeno je galerija savremene umetnosti, pešački most i samostalni skulpturalni objekat, zbog čega je njen autor Bjarke Ingels opisuje kao hibrid koji odbija da pripada samo jednoj arhitektonskoj kategoriji.

Pre muzeja bila je fabrika

Da bismo razumeli zašto je ovde uopšte izgrađen jedan ovakav objekat, potrebno je vratiti se mnogo dalje od 2019. godine. Kistefos se nalazi u Jevnakeru, oko sat vremena vožnje severozapadno od Osla, na mestu na kojem je krajem 19. veka reka predstavljala pre svega industrijski resurs. Norveški preduzetnik Anders Sveos stekao je prava na vodopad Kistefosen i okolno zemljište, a 1889. osnovao fabriku A/S Kistefos Træsliberi. Već sledeće godine počela je proizvodnja drvne pulpe, sirovine potrebne rastućoj industriji jeftinijeg papira, koja će na tom mestu trajati sve do 1955. godine.

Ono što je sledilo bilo je gotovo jednako važno kao sama proizvodnja: fabrika nakon zatvaranja nije potpuno rastavljena. Mašine, inventar i veliki deo industrijskog kompleksa ostali su sačuvani, pa je Kistefos danas jedan od retkih primera norveške industrijske baštine u kojem se fabrički proces još može razumeti kroz originalne građevine i opremu.

Priča zatim dobija gotovo urednu porodičnu simetriju. Kristen Sveos, unuk osnivača fabrike, 1993. ponovo je stekao većinski udeo u kompaniji, a tri godine kasnije osnovao muzej Kistefos. Kolekcionar umetnosti koji je tokom decenija izgradio veliku zbirku norveške i međunarodne savremene umetnosti tako je industrijsko nasleđe svoje porodice počeo da pretvara u prostor u kojem fabrika neće nestati, ali će oko nje izrasti galerije i skulpture.

Danas Kistefos nije muzej u klasičnom smislu jedne zgrade sa nizom galerijskih prostorija. Stara fabrika ostaje industrijski muzej, dok se kroz šumu i duž reke prostire park savremene skulpture sa radovima umetnika poput Jajoi Kusame, Aniša Kapura, Olafura Elijasona, Tonija Krega, Elmgreen & Dragseta i Klasa Oldenburga. Veliki deo radova nastao je specifično za lokaciju, što znači da pejzaž i industrijska istorija nisu pozadina umetnosti već njen deo. U jednom trenutku upravo je taj rast proizveo praktičan problem.

Problem je bio most, rešenje je postalo muzej

Kako se Kistefos širio duž obe obale Randselve, kretanje kroz park postajalo je nepraktično. Posetioci su morali da obilaze prostor u obliku slova U jer nije postojao drugi prelaz preko reke. Istovremeno, postojeća galerija Nybruket više nije bila dovoljna za ambiciju muzeja da organizuje ozbiljnije međunarodne izložbe savremene umetnosti.

Dakle, bila su potrebna dva nova objekta: most i galerija. BIG je predložio da se ne grade dva – umesto galerije pored reke i mosta preko nje, arhitekte su zgradu položile direktno preko vode, zatvarajući rutu kroz park u krug. Posetilac zato više ne ulazi u The Twist samo da bi pogledao izložbu; prolazak kroz galeriju postaje deo samog kretanja kroz Kistefos. Kako je objasnio Kristen Sveos – „da biste napravili čitav krug kroz park, morate proći kroz umetničku izložbu koja se u tom trenutku nalazi u zgradi“.

To je mala, ali prilično radikalna urbanistička odluka. Muzej više nije objekat do kojeg dolazimo, uđemo, pogledamo umetnost i zatim izađemo na isto mesto, već postaje infrastruktura – da biste prešli reku, prolazite kroz umetnost.

Sam zaokret zgrade pritom nije nastao samo zbog želje da objekat izgleda spektakularno. Dve obale Randselve nalaze se na različitim visinama, pa se pravougaoni volumen tokom prelaska preko vode postepeno okreće za 90 stepeni kako bi povezao dve različite prostorne situacije. Na jednoj strani galerija je visoka i uža; na drugoj se razvija horizontalno, prema panoramskom pogledu na reku, šumu i nekadašnju fabriku.

Krivine koje zapravo ne postoje

Na fotografijama The Twista najteže je poverovati u jednu činjenicu: gotovo sve ono što oko čita kao zakrivljenu površinu napravljeno je od ravnih elemenata. Spoljašnju opnu čine aluminijumski paneli široki oko 40 centimetara, koji su postavljeni jedan uz drugi sa veoma malim pomeranjima, poput špila karata koji polako razvlačimo u lepezu. Promenom ugla svakog sledećeg elementa nastaje dvostruko zakrivljena forma, iako pojedinačni elementi sami po sebi nisu zakrivljeni. BIG isti princip nastavlja u enterijeru, gde podove, zidove i plafone oblažu uske bele letvice od jelovine.

Zato je teško precizno odrediti gde jedan arhitektonski element prestaje, a drugi počinje. Dok prolazimo kroz centralni deo, zid postepeno postaje plafon, plafon drugi zid, a pod menja svoju orijentaciju prema prostoru. Ono što spolja izgleda kao skulpturalna deformacija pravougaonika unutra se doživljava kroz sopstveno telo: horizont više nije tamo gde smo ga očekivali.

U tome se krije jedan od razloga zbog kojih The Twist izgleda komplikovanije nego što njegov osnovni princip zaista jeste. Geometrija je dovoljno racionalna da bi mogla da se proizvede od ponovljivih industrijskih elemenata, ali njihovo precizno pomeranje stvara površinu koju mozak čita kao organsku.

Na starom fabričkom lokalitetu nastala je zgrada čiji najekspresivniji arhitektonski efekat ne zavisi od zanatski izvedene dekoracije ili proizvoljne skulpturalnosti, već od serijske proizvodnje, ponavljanja i preciznog sklapanja elemenata. Industrija je promenila funkciju, ali logika nije sasvim nestala.

Tri galerije u jednoj zgradi

Za umetnost takva arhitektura, naravno, proizvodi i problem. Muzejske galerije najčešće želimo što neutralnije: stabilna svetlost, ravni zidovi, dovoljno prostora da arhitektura ne počne da se takmiči sa delom. Muzej Kistefos, tačnije njegova unutrašnjost, podeljen je na tri prostorne situacije. Na južnoj strani nalazi se Closed Gallery, viši i zatvoreniji prostor sa kontrolisanim veštačkim osvetljenjem. U sredini je Twist Gallery, gde se događa sam zaokret i gde se zid, pod i plafon vizuelno stapaju. Na severnom kraju nalazi se Panorama Gallery, svetliji horizontalni prostor sa velikom staklenom površinom kroz koju ponovo ulaze reka i pejzaž.

To omogućava gotovo tri potpuno različita uslova izlaganja u svega hiljadu kvadratnih metara. Slika kojoj je potrebna kontrolisana svetlost može da bude u zatvorenijem delu; skulptura ili instalacija može da koristi veliki horizontalni prostor; rad kome pejzaž ne smeta može da komunicira sa šumom i rekom iza stakla. Prva izložba 2019. godine odmah je testirala tu mogućnost. Hodgkin and Creed – Inside Out spojila je radove Hauarda Hodžkina i Martina Krida, dvojice umetnika različitih generacija i praksi, a galerija je od tada zamišljena za promenljive izložbe norveške i međunarodne savremene umetnosti.

Umetnost je ovde počela mnogo pre ulaska u galeriju

Sa jedne strane nalazi se industrijska istorija – stara fabrika u kojoj se i danas čuvaju mašine nekadašnje proizvodnje. Sa druge savremena umetnost, raspoređena kroz šumu, na obali, u vodi i između drveća. The Twist stoji tačno između ta dva sistema, i fizički ih povezuje. Zbog toga su među radovima u parku skulpture koje teško možemo odvojiti od lokacije na kojoj se nalaze. Aniš Kapur svojom reflektujućom površinom preuzima okolni pejzaž; Jajoi Kusama nalazi se u drugačijem odnosu prema šumi nego što bi bila u beloj muzejskoj sali; radovi Elmgreen & Dragseta koriste sam čin kretanja posetioca kroz prostor, dok se projekat Pjera Iga razvija na nekada nepristupačnom rečnom ostrvu kroz kombinaciju živih organizama, senzora, simulacije i promena u stvarnom okruženju.

Muzej Kistefos je tokom 2026. taj odnos prema lokaciji dodatno proširio. Francuska umetnica Margerit Imo realizovala je The Garden of Resuscitation, živo delo kroz koje biljke, gljive, reka, promene godišnjih doba i monumentalna skulptura rekonstruisanog drveta postaju deo istog sistema. Muzej ga opisuje kao 60. rad skulpturalnog parka. U samom muzeju, ove sezone traje izložba When I’m in My Painting, koja okuplja Ragnu Blaj, Idu Ekblad, Oskara Murilja i Alberta Elena, dok Nybruket predstavlja samostalnu izložbu Isi Vud. Program traje do 11. oktobra 2026. godine.

Kada zgrada postane deo kolekcije

Postoji opasnost kod ovakvih zdanja da arhitektura postane toliko spektakularna da umetnost koju bi trebalo da izlaže počne da deluje kao njen dodatak. Muzej Guggenheim u Bilbau već je proizveo čitavu turističku logiku u kojoj ljudi mogu znati kako muzej izgleda a da ne znaju nijedno delo koje se u njemu nalazi.

The Twist se od tog modela razlikuje na zanimljiv način. Njegova arhitektura jeste razlog zbog kojeg se do Kistefosa putuje, ali zgrada se ne može sasvim odvojiti od funkcije koju obavlja. Potreban vam je most da biste nastavili kroz park; kada pređete most, već ste prošli kroz galeriju. Panoramski prozor pokazuje fabriku zbog koje je čitavo mesto nastalo; reka koja se vidi ispod objekta nekada je pokretala industriju; aluminijumska spoljašnjost menja izgled zajedno sa svetlom, šumom i vodom.

Fotografije: Pexels