Dejvid Bouvi je oblikovao najbolji filmski soundtrack na kojem se nije našao
30 godina kultnog filma.
Povezano
Ove godine, obeležava se tri decenije od premijere jednog od najboljih filmova iz devedesetih. Kultni Trainspotting Denija Bojla ima jedno od najboljih otvaranja u istoriji filma, ali i još bolji soundtrack, koji je, posredno, oblikovao veliki Dejvid Bouvi.
Ali pre nego što se prisetimo anegdote o muzici u filmu Trainspotting, vredi se osvrnuti na ostvarenje koje je definisalo čitavu generaciju, a iznova ga otkriva svaki novi naraštaj.
Počev od legendarnog uvodnog monologa koji započinje rečima „Izaberi život” (Choose life), preko nadrealne i mučne scene u „najgorem toaletu u Škotskoj”, pa sve do stravične, halucinantne vizije bebe koja puzi po plafonu, Trainspotting je zauvek urezan u popularnu kulturu.
Suština i prava snaga filma leže u prikazu bunta. Film se bavi generacijom mladih ljudi sa margine, koji svesno odbijaju da se kalupe u konformističke društvene norme i očekivanja – poput stabilnog posla, kredita, stana i prividno mirnog porodičnog života.
Ovi likovi biraju potpunu predaju trenutnim impulsima, intenzivnim emocijama i bekstvu od stvarnosti, nesvesni – ili potpuno ravnodušni – prema činjenici da ih takav izbor neizbežno vodi u samouništenje.
Soundtrack filma jedne generacije
Srž filma leži u autentičnom opisu mračne realnosti Edinburga. Pisac Irvin Velš, po čijem roman je snimljeno ostvaranje, ponudio je svojom književnošću okvir koji je Bojlu omogućio da kreira filmski svet bez lažnog ulepšavanja i moralisanja.
Za razliku od dotadašnjih prikaza narkomanije i zavisnosti od heroina – koji su najčešće bili distancirani ili obavijeni poučnim porukama – Trainspotting donosi priču koja je dinamična, haotična, oštra i obojena specifičnim crnim humorom.
Veliki deo uspeha filma nosi glumački ansambl na čelu sa Junom Mekgregorom u ulozi Marka Rentona. Likovi su postali simboli jedne generacije upravo zato što deluju stvarno, uverljivo i proživljeno, zbog čega jednako snažno deluju i na nove generacije gledalaca koje ga danas prvi put otkrivaju.
Soundtrack je postao fenomen za sebe – savršena muzička „vremenska kapsula“ Britanije iz sredine devedesetih godina. Spajajući dinamične i klupske zvuke elektronske muzike sa stadionskim, melodičnim britpop himnama, film je uspeo da uhvati i na veliko platno prenese stvarni duh noćnog života – sve ono što je u to vreme dominiralo podijumima, ilegalnim žurkama i napuštenim skladištima širom Ujedinjenog Kraljevstva.
Tako je muzika imala znatno veću ulogu od pukog pratećeg zvuka u pozadini: ona je diktirala tempo narativa. Pesme su pratile emotivna stanja likova, njihove trenutke euforije, ali i najmračnije padove.
Kako piše FarOutMagazine, dok je režiser Dani Bojl sa svojim timom pripremao Trainspotting, postojala je velika želja da se u ostvarenju iskoristi muzika legandarnog Dejvida Bouvija. Međutim, Bouvi je u tom trenutku odbio da im pruži dozvolu za korišćenje svojih pesama.
Ironija čitave situacije leži u tome što je upravo to odbijanje primoralo filmsku ekipu da potraži druga rešenja, što ih je navelo da se okrenu pesmi Lust for Life Igija Popa, koju je Bouvi inače koautorski napisao i komponovao sa Popom u Berlinu.
Izbor te energične numere da prati otvaranje filma, uz Rentonov čuveni ulični beg i antologijski monolog, izrodio je scenu koja je ušla u istoriju kinematografije.
Nakon smrti Dejvida Bouvija u januaru 2016. godine, u javnosti su se pojavile brojne anegdote iz njegovog života i karijere. Jednu od najzanimljivijih priča podelio je Tristram Pena, bivši muzički urednik u izdavačkoj kući EMI, koji je imao ključnu ulogu u kreiranju soundtrack-a za Trainspotting.
U intervjuu za magazin Dazed iz 2016. godine, Pena se prisetio kako su mu se Dani Bojl i producent Endru Mekdonald žalili na ogromne prepreke oko dobijanja autorskih prava za muziku. Bili su očajni jer ih je Bouvi odbio, a žarko su želeli njegovu pesmu Golden Years za čuvenu, nadrealnu scenu u toaletu, gde je umesto Bouvija na kraju upotrebljena ambijentalna numera Brajana Ina Deep Blue Day.
Kada je video koliko je Bojl bio oduševljen idejom za Lust for Life u otvarajućoj sekvenci, Pena je dao još jedan predlog: da se za scenu u kojoj se Renton predozira heroinom iskoristi balada Perfect Day Lua Rida, još jednog muzičara koji je bio Bouvijev blizak prijatelj.
Iako se godinama u javnosti verovalo da je ta Ridova pesma zapravo metafora i posveta heroinu, Lu Rid, koji se i sam lečio od zavisnosti – to je izričito poricao nakon premijere filma.
Pena je do detalja opisao i svoj prvi susret sa radnim materijalom ostvarenja u jednoj projekcijskoj sali u londonskom Sohou. Prema njegovim rečima, prva verzija bila je u potpunom haosu, a prvobitni muzički predlozi bili su izuzetno loši i promašeni.
Kao neko ko je godinama intenzivno posećivao londonske underground i gej klubove, Pena je dobro znao da je Lust for Life bila neprevaziđeni klupski hit još od osamdesetih godina i ere čuvenog gotskog kluba BatCave. Znao je da će ta pesma trenutno uubrizgati adrenalin u publiku ako se postavi na sam početak. Kada su je montirali preko uvodnih kadrova, rezultat je bio vizuelno i zvučno potpuno transformativan.
Uprkos tome što rad na ovom soundtrack-u smatra najvažnijim kulturnim dostignućem u svojoj karijeri, Pena je priznao da do kraja života nosi jedno veliko žaljenje. Iako je spoj pesme Perfect Day i scene predoziranja u filmu funkcionisao savršeno, celokupan uspeh doveo je do toga da BBC 1997. godine snimi cover te pesme za humanitarni projekat.
Peni se ta verzija – a posebno vokalni deo pevačice Heder Smol koji opisuje kao neukusno dranje – toliko smučila da i danas sebe krivi što je uopšte predložio tu pesmu za film, dodajući da će zbog te odluke žaliti do kraja života, dok je sa druge strane izuzetno ponosan na uspeh sa Igijem Popom.
Nekad je bolje da vas odbiju – jer ko zna šta će biti alternativa. Možda, slučajno, ispišete istoriju.
Naslovna fotografija: FIGMENT FILM / Entertainment Pictures / Profimedia