„Sevdalinka, to je ona pjesma koju, za susjednim stolom, ona trojica iz sveg glasa pjevaju – a ti ih ne čuješ!“, tako je sevdalinku opisao Abdulah Sidran, bosansko-hercegovački pisac i scenarista, želeći da kaže da se ona ne sluša samo ušima, nego i kroz lično iskustvo, sećanje i raspoloženje. Sevdah (od arapskog izraza sawda, što u doslovnom prevodu znači „crna žuč“ – jedna od četiri telesne tečnosti za koju se u srednjem veku verovalo da kontroliše ljudsko raspoloženje, a čija je prevelika količina izazivala tugu i melanholiju), ljubavna čežnja, zanos, seta i emocionalno stanje koje označava i način pevanja, izvođenja i doživljavanja muzike, u sebi čuva tragove prošlih vremena, ljubavi koje nisu imale srećan kraj, gradova koji su promenili lice… Sevdalinke, pesme obojene sevdahom, danas izvodi nemali broj izvođača, ali im Božo Vrećo prilazi na sasvim osoben način – spajajući tradicionalni izraz s operetskom raskoši, mistikom, elementima džeza i sopstvenom, fluidnom umetničkom pojavom.
Božo sevdalinku pretvara u intimni performans u kojem se prepliću glas, telo i emocija, izvodeći je iz njenih poznatih okvira i pronalazeći u njoj prostor za ličnu slobodu, eksperiment i osećanja koja ne priznaju granice. Sa pevačem razgovaramo uoči koncerta u mts Dvorani 28. novembra, u trenutku kada se njegova umetnička priča otvara ka novim horizontima
Sevdalinka je muzika koja nosi čitav jedan kulturni i istorijski sloj, ali je vi ne tretirate kao nešto što isključivo treba sačuvati u izvornom obliku. Gde se za vas završava tradicija, a počinje autorska sloboda?
Božo: Gde počinje i završava Ljubav. Ljubav je sverodna i bezrodna, sveobuhvatna i svekolika kao i Sevdah, to je i žar i bol i tuga i seta, i ožiljak i rana i uzdisaj i suza. I taj tok je nepresušan, on se preliva i spaja bez da razgraničava svoje putanje i emocije, one se umnožavaju i postaju jače, smelije, odvažnije i dualnije kako bi prenele frekvenciju zvuka i glasa, energije i metafizične prisutnosti i levitacije unutar pesme. To i nikad nije bila samo pesma, već mit o biću, koliko ranjeno može biti i umreti a živeti.
Da li ste ikad osetili da ste otišli predaleko u „eksperimentu”, da ste neku pesmu odveli daleko, daleko, na mesto na kojem nikada ranije nije bila?
Božo: Pa sigurno jesam jer sam u svaku od pesama i onih koje sam upijao i vekovne su i onih koje sam stvarao, a vekovne su jer su nastajale kao refleksija mojih minulih života kroz epohe, sigurno da sam se prepuštao tom trenutku i tom „zvučnom vidanju“ da me nosi. Sama pomisao da izađem iz okvira muško ženskih podela u sevdalinci dovodi do zaključka da je taj čovek ili lud ili umetnik. Ta smelost sigurno da mi je donela isceljenje iznutra da stvaram i preoblikujem reči i rime, tonove i melizme onako kako ih osećam i onako kako su u meni doživele zrenje. Trebalo je porasti u boli da bi se rodila pesma, trebalo je biti povređen da bi hrabrost iznedrila svoj put, trebalo je biti sam da bi čuo sebe.
Ko je, po vama, najbolji pevač sevdalinki ikad? Gde ste, kao slušalac, najradije uživali u sevdalinkama?
Božo: Ima ih nekolicina sjajnih, među njima Himzo Polovina i Ksenija Cicvarić, od starih doajena, Sigurno je da sam upijao znanje i veštinu starih sazlija, velikih glasova poput Zaima Imamovića, Nade Mamule, Safeta Isovića,Zehre Deović, i onih koji su sevdah tako tanano ispevavali u tom nizu , sjajni Cune Gojković, Silvana Armenulić, Vasilija Radojčić. Moja majka je oduvek slušala radio i taj radio je bio zvuk našeg ognjišta, sevdah i pesme Balkana. Prvo čega se setim jeste pesma Niz Polje idu babo Sejmeni, pucketanje vatre iz peći, snežna noć i miris snega uz zvuk šivaće mašine moje majke koja duboko u noć šije i pevuši sa mnom i sestrama.
Najavljujete novi EP koji će, kažete, biti potpuno drugačiji od svega što ste do sada radili. Šta je to što vas je u ovom trenutku odvelo u novom pravcu? Da li je reč o promeni zvuka, načinu komponovanja ili o nečemu trećem?
Božo: Eksperimentisanje sa zvukom i oblicima je zadatak svih koji se bave muzikom, ona nema žanrovsku opredeljenost i kao takva sveobuhvatna i može sve. Želim više katarze u mojim studijskim snimcima, imam ih na koncertima al studijski svih 7 albuma koliko ih imam do sada su bili vrlo jasna poruka, pravac i priča. Bavim se svakako više zvukom koji pokreće damar, pokreće nas i čini da tim pokretima opišemo stanje u kome smo. Metafizično- apstraktno- metamorfno.
Šta se promenilo, pa ste rešili da krenete novim putem?
Božo: I dalje je sevdah moj osnov i baza i koren, samo se bavim polifonijom Balkana, bavim se širim opsegom muzike, biram živu planinsku reku umesto ukroćenog jezera pa tako i stvaram širu sliku o tome šta je to muzika Balkana i zašto je toliko snažna i dominantna u svetu. To je za mene zagonetka i zadatak i igra, kojoj se radujem stvarati je i osećati i pretočiti dalje kao vodu.
Govorite o muzici kao o svetu frekvencija, vibracija i energije, a za novi koncert najavljujete spoj eksperimentalnog, metafizičkog i džezerskog pristupa sevdahu – šta publika može da očekuje i kako da se pripremi za vaš predstojeći koncert?
Božo: To je katarza i spoj iskona i onog sada vremena u kome živimo, i dalje je to živa i vrlo taktilna muzika koju donosim, na trenutak samo tišina i povratak korenima, a na trenutak auditivna fuzija, koja spaja svaki zvuk u jedan koji postaje i izrasta u harmoniju.
U najavi koncerta u Beogradu citirate Keitha Jarretta i njegovu misao o tome kako disonanca može da preraste u konsonancu. Da li je to za vas samo muzički princip ili i način na koji posmatrate život?
Božo: Zapravo je važna oslobođenost zvuka i muziciranja po neutvrđenom šablonu, notnom zapisu i slično. Improvizacija rađa umetnost jer bez nje sve bi imalo samo tehničku formu od početka do kraja i ne bi bilo mogućnosti za bravurnosti i istančanost koja se ne ponavlja. Ona je trenutak sada i rađa se iz potpune neizvesnosti i slušanja celim bićem, to postaje talas koji mi prepuštamo jedni drugima i na sceni i u publici kako bi se stvorio taj vakuum frekvencije u kojoj postajemo impulsi kao u primeru Millesa koji za film Elevator to the Gallows (Ascenseur pour l’échafaud) interpretira emociju onako kako je oseća bez podilaženja i distrakcije.
To je negde i moj cilj u muziciranju – katarza.
Da li vas je ikada iznenadilo nešto što su ljudi prepoznali u vašoj muzici? (Pevanje i stvaranje sevdalinki kreće od ličnog iskustva i osećaja, a onda svako učitava svoje značenje – ipak, ljudi kolektivno uživaju u vašim pesmama – koji je to univerzalni jezik kojim one govore?)
Božo: Napisao sam jako puno pesama do sada i najveća je radost imati koncerte sa svojim repertoarom pesama jer tek tada mi zapravo progovaramo o našem životu, našim ljubavima i strahovima, tuzi i usamljenosti. Nekad čujem da deluju lekovito na njih, da ih potpuno preobraze u smislu da krenu nekim potpuno drugim smelim putem kroz svoj život, započnu neke nedosanjane vizije i snove i isplaču dušu. Neki mi pak kažu da je to za njih slavlje života, pobeda svetlosti nad tamom koja nas okružuje, levitacija, meditacija, trans… Sve što pronađu je sjajno jer ih distancira od vremena i prostora i učini glavnim akterima mojih pesama. Tada su samo oni važni, slušači kušači pesme.
Kažete da je Beograd vaš omiljeni grad i da ste u njemu doživeli neke od najlepših ljubavi i koncerata. S obzirom na to da ste ovde studirali, vaš odnos sa gradom verovatno je mnogo složeniji od odnosa izvođača i publike.
Božo: To je grad mojih ljubavi, Beli grad kome se arheološki, sevdahološki i intimno vraćam. I kada nisam tu, deo mene jeste i tako će uvek biti. Publika je sjajna i energija koja me dočeka i isprati je posebna i iskrena, duboka i posvećena. Vraćam se epohama i neverovatnoj vibraciji koju taj grad ima. Energetski se nadopunjujemo i svaki put me ostavi bez reči.
Pre nego što ste postali jedan od najprepoznatljivijih savremenih interpretatora i autora sevdaha, studirali ste arheologiju upravo u Beogradu. Arheologija, kao neko drevno znanje, pa onda muzika – kao drevno znanje, posebno sevdalinke, otkud da ljubav, fascinacija, strast prema starinama?
Božo: Sa njom sam stasavao i ta ljubav prema starinama i baštini, iskopinama i minulim civilizacijama i epohama me oduvek fascinirala. Ona je deo mog puta kroz vreme i moje prošle živote, vrlo često medijumski se mogu povezati sa nekim prostorom i osetiti i prepoznati da sam tu bio i da mi je toliko toga već poznato. To je moja ujedno i inspiracija za sve što komponujem i arhivarski prikupljam. Moja majka se od detinjstva zanimala za stari zlatovez i nošnje Balkana pa smo tako i prikupljali sve što smo mogli u antikvarnicama od predmeta do sitnih detalja za ujras i upotrebu upravo kao Paja Jovanović za svoje slike. Dotaći delić istorije i nečijeg života tako intimno i blisko za mene je portal kroz koji mogu dosegnuti rimu i zapisati je i ponovno oživeti na svoj način.
Postoji li nešto što povezuje arheološki rad, potragu za tragovima i način na koji pristupate sevdalinci?
Božo: Svaki šav na staroj anteriji i libadetu, ječermi ili zlatovezu, svaki stih posve epskog speva lako se u mojoj glavi preobrazuje u liriku, svaka fotografija vekovima unazad može da mi šapne priču i poput ispovesti je. Takav je moj mikrosvet, svet opažanja i maštovitosti i čulnosti koja je sigurno izraženija pa zato i zapaža detalje koje inače većina uopšte ne rezonuje i ne oseća. Ponekad predmet koji je nekad nekom pripadao nosi energiju i progovara životom te osobe, alhemijski i ponalo i hazarski pristupam analizi i silno uživam u tome.
Na koncertu u mts dvorani nastupićete sa sedam muzičara iz Grčke, Turske i Nemačke. Sevdah u vašem izvođenju već dugo prelazi geografske i žanrovske granice. Šta se događa kada se različite muzičke tradicije i senzibiliteti sretnu u istoj kompoziciji? Da li u takvim susretima bolje tražiti nešto što vam je blisko – zajedničko ili pak baš ono što vas (nas) razlikuje?
Božo: Smatram da sevdah jeste upravo Balkanski, on pripada i pronalazi se u svim delovima Balkana, nekad se zove drugačije al nosi istu patinu i težinu i emocija i izvedbe. To je pesma tišine, uzdaha,pesma novog života i pesma samoće. Muzičari sa kojima sarađujem već dugo iako se njihov broj nadopunjuje iz godine u godinu dolaze odasvud i za mene je to otkrovenje poput eksperimentisanja John Zorna da svi mogu dati i odsvirati emociju čak i više kroz muziciranje nego što bi to rečju izrekli i pokazali.
Ta muzika onda postaje prenosnik najdubljih osećanja i silne želje da budete u tom magnetnom polju zvuka.
Oni me tako dobro čuju i na svaki moj takt reaguju tonom, to je vrlo često da ne kažem uvek iznenađenje i za mene kako reaguju i donose svoju bol ili svoju strepnju ili svoju ljubav kroz izvesne segmente pesme. Ono što je ekvivalent i ogledalo koncerta jeste sigurno da se dobro osećam na sceni jer tek tada i oni poprimaju taj oblik, ako bih imao bilo kakvu stegu i nelagodu, to bi se prelilo na njih zato je jako važno ostati stub i kormilar za harmoniju, stvarati muziku pred vašim očima i sklapati tonove onako kako zapravo ne bi bilo logično al itekako jeste. Upravo u tome i jeste poenta, odmaći se od sigurnosti kompozicije i uploviti u metamorfozu iste. To je moj cilj.
Vaš scenski identitet podjednako oblikuju glas, kostim, pokret i način na koji se pojavljujete pred publikom. Da li se ikada dogodilo da odeća ili neki scenski detalj otkriju nešto o vama što kroz muziku još niste uspeli da izrazite?
Božo: Puno je takvih trenutaka i detalja, kostima i haljina, kaftana i oglavlja koje sam nosio i prenosio i njihovu poruku u simbiozi sa pesmom. Možda među najdražim jeste oglavlje od hrasta iz Bloom dizajna koje sam nosio u Beogradu sa snopom žita i to je možda bio odškrinut pendžer u neki od mojih prošlih života.
O čemu razmišljate kada ne stvarate muziku i šta vas ovih dana čini radoznalim?
Božo: Melodije su mi i dok putujem i dok čitam i dok šetam deo mojih misli. Čitam neutaživo i pokušavam da istovremeno čitam bar dve tri knjige jer na taj način snažim i pamćenje i sklapam neke svoje vizure i svetove unutar napisanog. Razmišljam o tome kako svet u kome živimo ima puno načina da bude bolji, ljudi da budu bolji i da je manje zla. Za to se molim. Moje misli su uglavnom posvećene drveću, pticama, zapisivanju stihova, snimanju zvukova, prepeva koji mi odneku samo dođu, vajanju…
Fotografije: Privatni album