Ja ne želim da napredujem

Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem želim da me ostave na miru. Iako znam da se nije desilo preko noći, ponekad imam utisak da sam se jednog dana samo probudila u društvu u kojem je opsesija ličnim razvojem postala gotovo društvena norma, a optimizacija svakog segmenta života podrazumeva se sama po sebi. Brzom Google pretragom sam došla do termina kojim se objašnjava ovaj fenomen – toksična produktivnost.

Ovo nije tekst o tome kako je sama produktivnost problem, ali jeste inspirisan želim da budem najbolja verzija sebe mantrom koja je tokom godina postala moj veliki okidač. Nekako smo svi postali menadžeri sopstvenog vremena, i onog na poslu i van njega, a prazan hod je gotovo nedopustiv. Uz to smo uspeli da uništimo i kulturu hobija, koji sve ređe predstavljaju neophodno utočište, a sve više meru našeg truda ili posvećenosti. I zato se svaki put kad uspem da se odlepim od telefona i malo ispipam travu zapitam – kako smo postali hodajuće to-do liste koje više ne umeju da stanu?

Kako je toksična produktivnost kolonozovala naše telo i um?

Ne verujete mi? Samo pogledajte oko sebe. Toliko smo opsednuti merenjem naše vrednosti, da smo prešli dugačak put od toga da brojimo kalorije, korake i broj čaša unete tečnosti do toga da merimo naše učinke i u nesvesnom stanju. Pa tako ujutru proveravamo kvalitet našeg sna, dužinu rem faze, ali i dalje od toga – raščlanjavamo svaki deo našeg ciklusa na faze kojima ranije nismo ni znali imena. Tako sada znam da sam spavala lošije jer sam pogledala aplikaciju na telefonu, ili da sam u lutealnoj fazi dok istražujem svaku bubuljicu i krtu vlas kose kao Šarlot Jork svoje pore u ogledalu. Odnosno, više verujem algoritmima koji me opsuju, nego sebi.

Čini mi se da je to jedan od najneprimetnijih načina na koje se manifestuje toksična produktivnost – čak i kada ništa ne radimo, imamo potrebu da proverimo da li smo to uradili dovoljno dobro. Potreba za stalnom optimizacijom procesa, misli i osećanja definitivno nije moja, jer kako bi me moj tata opisao – stvorena da uživa, naterana da radi. Istini za volju, nisam naterana ni da radim, ali sam sigurno stvorena da uživam. A kako da se posvetim svojoj životnoj misiji, ako konstatno moram da dokazujem, i još važnije, pokazujem dokle sam stigla. Dokle sam stigla u karijeri, u odnosu, na terpiji, na pilatesu…Ako smo svi naskočili na taj brže, više, bolje talas, ko je ostao da se dosađuje?

Ja sam, čini mi se, zaboravila kako se to radi. I ne mislim na dosadu kao još jedan problem koji treba rešiti, već na onu vrstu praznog hoda u kojoj ne moramo da budemo produktivni, zanimljivi ili posebno zadovoljni sobom. U kojoj ne moramo da pratimo napredak, postavljamo ciljeve ili razmišljamo šta bismo još mogli da promenimo, već samo da postojimo (čak i ovo opšte mesto od rečenice zvuči kao utopija).

Danas me, međutim sama pomisao na još jedan zadatak koji moram da obavim, čak i kada je osmišljen isključivo za moje dobro, najčešće vodi u potpuno isključenje. Umesto da me pokreću, self-improvement projketi me guraju u suprotnom smeru – odlaganje, endless doomscrolling i osećaj da ne radim dovoljno i da nisam dovoljna. I zato na mojoj listi prioriteta poduktivnost ustupa mesto dosadi. Ona nam je potrebna kao prostor u kojem možemo da čujemo sopstvene misli i shvatimo šta zapravo želimo.

Jer počinjem da verujem da u toj neprestanoj trci za boljom verzijom sebe zapravo gradimo neke izmišljene verzije nas samih. One su možda efikasnije, disciplinovanije, organizovanije i uspešnije, ali nisam sigurna koliko imaju veze sa ljudima koji zaista žive svoje živote. Serija Severance je postala naša realnost – samo što smo sami pristali da razdvojimo svoje poslovne, privatne i digitalne identitete, pa svaki od njih ima sopstvenu listu zadataka i ciljeva. Ali i dalje od toga, naš najprisitniji avatar je onaj na poslu, dok prijatelji, porodica, pa i mi sami, dobijaju umorne delove naše ličnosti. U tom smislu, toksična produktivnost ne ostaje ograničena na radno vreme, već postaje način na koji organizujemo čitavu svakodnevicu.

Life-maxxing je u jeku

Ali, taman kad pomislim da bih mogla da se povučem iz cele te trke, shvatim da ona odavno nije ograničena samo na posao. Poslednjih godina svedočimo pravoj eksploziji različitih maxxing fenomena, od looksmaxxing-a, odnosno pokušaja da optimizujemo svoj izgled, do sleepmaxxing-a, gymmaxxing-a i drugih varijacija iste ideje. Naravno, nije problem u tome što želimo da izgledamo, spavamo ili se osećamo bolje. Problem nastaje kada i najobičnije životno iskustvo počnemo da posmatramo kao nešto što možemo i moramo da unapredimo.

Kada ne možemo samo da odemo na trening, već moramo da optimizujemo svaki njegov segment. Kada spavanje prestane da bude odmor, a postane još jedna metrika koju treba popraviti. Kada čak i slobodno vreme počnemo da vrednujemo prema tome koliko smo ga dobro iskoristili. U nekom trenutku više ne znam da li nešto radim zato što u tome uživam ili zato što sam uverena da bi trebalo da budem osoba koja to radi.

Toksična produktivnost je ubila i kulturu hobija

Ipak, ono što mi je posebno zanimljivo jeste da se ova potreba za stalnim unapređivanjem najlakše prepoznaje upravo u stvarima koje bi trebalo da nam pričinjavaju zadovoljstvo. Čak je i slobodno vreme postalo prostor za dokazivanje da imamo interesovanja, razvijamo veštine i radimo na sebi. U jednom trenutku počela sam da primećujem koliko se promenio i moj odnos prema hobijima.

Nekada sam mislila da je poenta hobija upravo u tome što ne moraju da budu korisni. Možemo da naučimo da pletemo, slikamo, sviramo ili pravimo keramiku, a da od toga nikada ne nastane ništa posebno. Ne moramo da budemo dobri u tome, ne moramo da napredujemo, a naročito ne moramo da monetizujemo novu veštinu. Ipak, čini mi se da smo čak i hobije uspeli da pretvorimo u još jedan oblik ličnog razvoja. Sada i oni dolaze sa očekivanjem da ćemo postati bolji, kreativniji, disciplinovaniji ili makar zanimljiviji ljudi.

Možda zato sve češće imam osećaj da nemam dovoljno vremena za stvari koje volim, iako sam ih upravo zbog toga što ih volim nekada radila. Čak i kada poželim da uvedem nešto novo u svoju svakodnevicu, prvo razmišljam o tome kako ću se organizovati, koliko vremena će mi oduzimati i da li ću uspeti da budem dovoljno dosledna. Kao da sam zaboravila da je sasvim u redu odustati od nečega, promeniti interesovanje ili jednostavno biti prosečna u aktivnosti koja me raduje.

A možda je upravo to ono što želim da vratim – pravo da budem loša u nečemu, da nemam cilj i da ne moram baš svako iskustvo da pretvorim u dokaz sopstvenog napretka.

Svet ne može da uspori, ali ja mogu

Ovaj moj mali manifest nije poziv da prestanemo da radimo sebi, niti poruka da je svaka želja za promenom posledica društvenih očekivanja. I sama volim da vidim, čujem, osetim i naučim nešto novo, kao i periode kad bih promenila sve u svojoj svakodnevici. Ali za mene overachiver odavno ne označava osobu koja nešto može više, već osobu koja oseća da stalno mora da dokazuje da može više – a između te dve stvari postoji razlika.

Ja ne želim da odustanem od sebe, ali ne želim ni da se neprestano popravljam. Volela bih da ponovo naučim da prepoznajem razliku između onoga što zaista želim i onoga što sam ubedila sebe da bi trebalo da želim. Da imam hobije u kojima nisam naročito dobra, dane koji ničemu ne služe i interesovanja koja ne moraju da prerastu u nešto više. Da ne moram baš svako iskustvo da pretvorim u dokaz sopstvenog napretka. Jer ako je sve što radim usmereno ka nekoj boljoj verziji mene, kada ću zapravo imati vremena da budem ova sadašnja?

Možda je moj trenutni oblik ličnog razvoja upravo pokušaj da se oduprem potrebi za stalnim razvojem. Ne moram svakog dana da budem malo bolja nego prethodnog. Ponekad je sasvim dovoljno da budem tu, bez plana, cilja i aplikacije koja će mi reći kako mi ide.

Naslovna fotografija: Wikipedia