Kako su muškarci naučili da nas „gaslight-uju“ kroz psihoterapijski žargon?

Sve češće naglašavamo kako su nove generacije postale osvešćenije i spremnije da uplivaju u borbu sa svojim shadow stranama. Deluje kao da smo kolektivno svi odlučili da konačno zakoračimo u svet psihoterapije, a nakon godina obrade psiholoških trauma i širenja vokabulara terminima koji naši roditelji još uvek slabo (ili nikako) ne razumeju, psihoterapijski žargon postao je deo svakodnevnog diskursa.

Međutim, dok su žene od pamtiveka rasplete svojih problema tražile u neformalnim (ali ništa manje lekovitim) razgovorima sa prijateljicama i mnogo pre nego što su zakoračile u bilo kakvu ordinaciju, i muškarci su počeli da koriste termine koje vezujemo za psihoterapiju. I dok su oni tek pravilno počeli da imenuju svoje emocije, termini koji nam olakšavaju da razumemo svoja unutrašnja stanja postaju sredstvo za manipulaciju. Dakle, iako su neki ljudi postali emocionalno pismeniji, i dalje nisu postali emocionalno odgovorniji.

Psihoterapijski žargon koji najčešće slušamo

Sam problem ne leži u edukaciji, prepoznavanju sopstvenih okidača i postavljanju granica, već u tome što jezik koji bi trebalo da nam pomogne da bolje mentalizujemo unutrašnja stanja, postaje igralište za prebacivanje odgovornosti na druge. Ako smo nekada morali da smišljamo izgovore za svoje postupke, danas je dovoljno da ih samo upakujemo u rečnik emocionalne inteligencije.

Taking full responsibility – ali za čije postupke

Jedna od najčešćih izjava koju muškarci koji zloupotrebljavaju psihoterapijski žargon koriste jeste da – preuzimaju potpunu odgovornost za svoje postupke, najčešće kada je šteta već učinjena. Ova rečenica nije manipulacija sama po sebi, međutim, problem nastaje kada se odgovornost priznaje samo deklarativno, bez stvarne spremnosti da se sagledaju posledice svog ponašanja i želje za promenom.

Umesto konkretnog izvinjenja i promene, partnerka dobija obećanja i objašnjenja o ličnim obrascima, a preuzimanje odgovorosti postaje fraza koja ostavlja privid emocionalne zrelosti, dok se od partnerke očekuje da razume, oprosti i nastavi dalje.

Projektuješ! – kada tvoja primedba postane tvoja dijagnoza

Psihoterapijski žargon je plodno tlo za manipulaciju kada služi kao kontraargument bez potrebe da se odgovori na ono što je zapravo izrečeno. Ukazivanje na traume partnera ili attachment stil mogu imati smisla u pravom kontekstu, ali u raspravi postaju način da se tuđa primedba diskvalifikuje.

Ako partnerka kaže da se oseća zanemareno ili posumnja u partnerovu iskrenost, razgovor može odjednom da se prebaci na njen strah od napuštanja ili problem sa poverenjem. Tako problem ostaje odbačen, bez stvarnog suočavanja.

DARVO tehnika – kada on postane žrtva

Ova skraćenica od engleskih reči Deny, Attack, Reverse Victim i Offender ukazuje na čestu manipulativnu tehniku koja koristi negiranje, napad i preokretanje uloga žrtve i počinioca. Termin je uvela psihološkinja Dženifer Frejd, a opisuje obrazac koji se može pojaviti kad se neko suočava sa odgovornošću za sopstveno štetno ponašanje. Umesto da razgovaraju o tome šta je uradio, partnerka odjednom mora da se brani od optužbi da je agresivna, nepravedna ili da ga emocionalno povređuje. Prvobitni problem tako ostaje nerešen, a odgovornost se prebacuje na nju.

Važno je, ipak, da DARVO ne koristimo kao etiketu za svako neslaganje ili odbrambenu reakciju. Njegova suština je u obrascu preokretanja odgovornosti, a ne u jednoj izdvojenoj rečenici.

Postavljam granicu

Popularizacija psihoterapije nam je pomogla da razumemo koliko su granice važne za očuvanje ličnog integriteta. Ipak, kada su svakodnevni odnosi u pitanju, one postaju univerzalna dozvola za povlačenje iz svakog razgovora koji nam ne prija. Granica određuje šta ćemo mi prihvatiti i kako ćemo postupiti, ali ne briše posledice naših postupaka po druge ljude. Kada se granice koriste kao izgovor, na scenu stupa manipulacija, dok psihoterapijski žargon gubi svoju plemenitu svrhu, a romantični odnosi gube uporište. Ako neko koristi jezik granica svaki put kada se od njega traži objašnjenje, izvinjenje ili dogovor, postavlja se pitanje da li zaista štiti svoj prostor ili samo želi da zadrži pravo da ne odgovara ni za šta.

You’re triggering me! – kada tuđa osećanja postanu glavni problem

Trigger je postao jedan zvučni pojam kada iskazujemo da nam nešto pokreće snažnu emocionalnu rekaciju, često povezanu za prethodnim iskustvima. Ali, kada se taj termin koristi kao argument kojim se razgovor završava, tuđa reakcija postaje važnija od ponašanja koje je do nje dovelo.

Partnerka može da čuje da je previše zahtevna, previše osetljiva ili da ne ume da reguliše emocije, dok se o konkretnom postupku koji joj je zasmetao više ne govori. Od nje se očekuje da radi na sebi, da nauči da reaguje smirenije i da preispita svoje okidače. Od partnera se, međutim, ne očekuje da preispita sopstveni doprinos konfliktu.

I’m doing the work

Manpulacija se javlja i kada pozivanje na terapiju, lični razvoj i rad na sebi može da stvori utisak emocionalne zrelosti, čak i kada se ponašanje ne menja. Partner koji dobro poznaje jezik psihoterapije može da govori o svojim obrascima i traumama, a da i dalje izbegava da prizna kako utiče na osobu pored sebe. Jer rad na sebi ne meri se time koliko psiholoških termina poznajemo, već time da li smo spremni da preuzmemo odgovornost i promenimo ono što povređuje druge.

Poznavanje jezika nije problem sam po sebi

Možda je najveći paradoks popularizacije psihoterapije upravo to što smo naučili da prepoznajemo obrasce, ali ne nužno i da ih menjamo. Znamo da govorimo o granicama, okidačima, projekcijama i preuzimanju odgovornosti, ali poznavanje ovih termina samo po sebi ne znači da smo postali spremniji da pogledamo sopstveno ponašanje.

Problem, dakle, nije u tome što su muškarci naučili jezik emocija, već u tome što se taj jezik ponekad koristi kao štit od neprijatnih pitanja. Jer emocionalna zrelost nije sposobnost da u svakoj raspravi zvučimo kao da smo upravo izašli sa terapije, već spremnost da priznamo da smo nekoga povredili, čak i kada nismo imali takvu nameru. Pravi test za partnerski rast jesu stabilni odnosi u kojima psihoterapijski žargon ne pozira kao rešenje, a toksična manipulacija biva prepoznata na vreme.

A možda je upravo to najvažnije pitanje koje treba da postavimo kada sledeći put čujemo nekoga kako govori o ličnom rastu – da li je zaista spreman da preuzme odgovornost ili je samo naučio kako da zvuči kao da jeste?

Naslovna fotografija: IFA Film / United Archives / Profimedia