Ljubav na rate: Kada je dejt divan, ali…

Sećate se one moje drugarice o kojoj sam pisao pre nekoliko kolumni? One koja je već počela da ludi jer je prošlo skoro četiri meseca dopisivanja sa likom, a on je nikako nije zvao na dejt? E pa, konačno su se videli. I ako ste mislili da je tu kraj priče, prevarili ste se. Nedavno smo ponovo seli na kafu, a ja sam jedva čekao da čujem sve detalje. Kako je bilo? Da li je hemija bila ista kao preko poruka? Da li joj se dopao uživo? Je l’ pao poljubac? Znate već, ona standardna pitanja koja postavljate drugarici kada mesecima zajedno prolazite kroz nečiju ljubavnu priču, iako tog muškarca nikada u životu niste videli. Sećam se koliko joj se dopao kroz dopisivanje, koliko je analizirala svaku njegovu rečenicu i koliko je samo želela da se taj prvi dejt konačno dogodi. Zato sam, sasvim iskreno, očekivao da ću slušati o nekom novom početku, možda čak i o leptirićima u stomaku.

I zaista, rekla mi je da je dejt bio predivan, a onda je napravila kratku pauzu i dodala dve stvari koje su, izgleda, ipak pokvarile utisak.

Nije došao po nju autom.

Moram da priznam da sam u tom trenutku na nekoliko sekundi ostao bez reči, a verujte mi, to se retko dešava. Prvo sam pomislio da možda postoji neko objašnjenje koje još nisam čuo, da mu je crkao auto ili da se jednostavno nešto isprečilo. Ali ne, ništa od toga, problem je bio jednostavniji od svega što sam mogao da zamislim čovek jednostavno nema auto. A onda je stigao i drugi problem.

Zarađuje manje od nje.

Tu sam već počeo da shvatam da smo nas dvoje na istom dejtu videli dve potpuno različite priče. Ona je videla muškarca koji joj se dopao, s kojim joj je bilo lepo i s kojim je, posle četiri meseca dopisivanja, konačno provela nekoliko sati uživo. Ja sam video sve to isto, samo nisam razumeo u kom trenutku smo stigli do toga da nedostatak automobila i manja plata ponište čitavo predivno iskustvo. A onda mi je objasnila – zna se da muškarac treba da zarađuje više od žene. Zna se?

Ta rečenica me je, zapravo, najviše zaintrigirala. Ne zato što prvi put čujem da neko tako razmišlja, već zato što se iza te dve reči često krije čitav niz pravila koja smo nasledili, prihvatili ili jednostavno prestali da preispitujemo. Kao da je neko još davno sastavio priručnik za ljubav, a mi ga i dalje pratimo, čak i kada nam se u stvarnom životu pojavi neko ko nam se zaista dopada.
Muškarac treba da ima kola, treba da zarađuje više, treba da plati večeru, organizuje izlazak, bude siguran u sebe, zna šta hoće i, po mogućstvu, već ima rešen stambeni problem, naravno pločice na stomaku i savršen niz zuba, i da mu kosa nije osedela pre tidesete. Žena, s druge strane, treba da bude nezavisna, da ima karijeru, svoje pare, planove i svoj život, ali da ne bude toliko nezavisna, kako ne bi slučajno zaradila više od muškarca koji joj se dopada.

Tu negde, između mog „baš si malograđanka” i njenog kukanja, krećem da razmišljam…

Godinama pričamo o tome kako je važno da žena bude samostalna, da ima svoj posao, platu, da ne mora da zavisi od muškarca, i sve to ima smisla, naravno. Ali onda se pojavi muškarac koji zarađuje manje od nje i odjednom stvari više nisu tako jednostavne. Kao da je sasvim u redu da žena bude uspešna i nezavisna, sve dok se ne ispostavi da je u nečemu uspešnija i nezavisnija od muškarca sa kojim treba da bude. Onda se odjednom otvara pitanje da li smo i dalje ravnopravni? Kao da se jednakost podrazumeva sve dok ne počne da nam remeti romantičnu predstavu o tome ko u vezi treba da bude glavni.

Naravno, ne mislim da novac nije važan. Živimo u svetu u kojem se od ljubavi ne plaćaju računi, u kojem zajednički život podrazumeva mnogo više od hemije i lepih poruka, i sasvim je normalno želeti partnera koji je odgovoran, vredan i sposoban da se brine o sebi. Nije isto kada neko trenutno zarađuje manje i kada neko nema nikakvu nameru da preuzme odgovornost za sopstveni život. Ali to su dve potpuno različite stvari. Jedno je želeti stabilnog muškarca, a drugo je očekivati da njegova plata bude veća od tvoje samo zato što je muškarac. Jedno je želeti da te neko iznenadi, dođe po tebe i potrudi se oko susreta, a drugo je zaključiti da nije dovoljno dobar jer se pojavio bez automobila. Posebno ako vam je, do tog trenutka, bilo lepo.

I ne mogu da ne pomislim koliko bi se priča promenila da je ona zaradila manje od njega, da je on došao po nju skupim automobilom i platio večeru, a da je sve ostalo bilo isto. Da li bi joj se tada dopao još više? Da li bi posle četiri meseca dopisivanja dobila smisao koji možda ne bi imala bez tih nekoliko spoljašnjih potvrda da je on „pravi muškarac“?

Najzanimljivije mi je to što je ona zaista bila oduševljena njim. Nije mi pričala o muškarcu koji joj se nije dopao, koji je bio neprijatan ili sa kojim nije imala o čemu da razgovara. Naprotiv, dejt je bio predivan. Ta reč je već bila izgovorena. Sve što je došlo posle nje delovalo je kao pokušaj da se pronađe razlog zbog kojeg ipak ne bi trebalo da bude toliko lepo.

Kao da nam ponekad nije dovoljno da nam se neko dopadne. Potrebno nam je i da se uklopi u sliku koju smo napravili o osobi sa kojom želimo da budemo. Kao kada smo mali idealizujemo one prinčeve i princeze u svojoj mašti, pa im i pored osobina dodamo i sve ostale „gedžete” bez kojih nam ne bi bili dovoljno zanimljivi. Skupe cipelice i haljine, prelepe kose, skupa odela i satovi, i naravno beli konj i dvorac. A ta slika ume da bude prilično skupa. Možda smo zato toliko umorni od dejtinga. Ne samo zbog dopisivanja koje traje nedeljama, ljudi koji nestanu bez objašnjenja, nejasnih namera i poruka koje analiziramo sa prijateljima kao da su delovi nekog krimića, već i zato što se na svakom koraku pitamo da li osoba preko puta nas ispunjava sve ono što smo zamislili. Da li ima dovoljno novca, dovoljno ambicije, dovoljno samopouzdanja, dovoljno dobrog posla, dovoljno svega.

A kada konačno naiđe neko sa kim nam je lepo, umesto da se zapitamo kako se osećamo pored njega, počinjemo da proveravamo da li je zadovoljio uslove „konkursa”.

Ne kažem da treba da zanemarimo ono što nam je važno kod partnera, ali mislim da ponekad ni sami ne znamo zašto su nam neke stvari baš toliko bitne. Razumem da svako želi nekoga ko je vredan, odgovoran i ko ima neke planove za svoj život, ali da li je baš toliko strašno ako taj neko zarađuje manje od nas? Da li to zaista menja način na koji ga vidimo ili nam samo smeta što se ne uklapa u ono na šta smo navikli? I odakle nam ta nametnuta očekivanja? Nekako smo svi prihvatili da muA kada konačno naiđe neko sa kim nam je lepo, umesto da se zapitamo kako se osećamo pored njega, počinjemo da proveravamo da li je zadovoljio uslove „konkursa”. škarac treba da bude taj koji više zarađuje, plaća račune i preuzima inicijativu, pa mi se čini da nam je ponekad važnije da neko ispuni ta očekivanja nego da se zapitamo da li nam je sa njim zaista lepo.

Na kraju, nisam siguran da sam uspeo da promenim mišljenje svoje drugarice. Nisam ni pokušavao da joj objasnim da greši, jer svako od nas ima pravo da bira ono što mu odgovara, čak i kada se naši kriterijumi drugima čine besmislenim. Samo sam nastavio da je ispitujem o tom dejtu, vraćajući razgovor na ono zbog čega sam se toliko radovao da je ponovo vidim. Da li joj je bilo lepo? Da li je jedva čekala da ga ponovo vidi? Da li je razmišljala o njemu kada je došla kući? Na neka od tih pitanja imala je odgovor Na druga, čini mi se, još nije ni stigla da odgovori sebi.

Vratio sam se kući razmišljajući o tome kako je moguće da posle četiri meseca dopisivanja, iščekivanja i zamišljanja nekoga konačno sedneš preko puta osobe koja ti se dopada, provedeš divno veče, a onda sve to staviš na vagu zato što nema kola i zarađuje manje od tebe. Možda je stvarno problem u tome što on nema automobil. Možda je problem u tome što zarađuje manje. A možda smo toliko dugo učili kako treba da izgleda idealan muškarac da smo zaboravili da proverimo kako se osećamo sa stvarnim. I dok sam razmišljao o svemu tome, palo mi je na pamet još nešto.

Šta ako je on posle tog istog dejta došao kući i pomislio da je upoznao divnu ženu?

Šta ako mu se dopala, ako je jedva čekao da joj se ponovo javi i ako je već razmišljao o tome gde bi mogli sledeći put da izađu? Šta ako nije ni slutio da je, pored svih onih pitanja o kojima smo svi razmišljali, na kraju pao na mnogo jednostavnijem testu? Nije imao kola. A ljubav, izgleda, mora da prođe tehnički pregled.

Fotografije: Profimedia, Pexels