Da li se ljudi zaista menjaju? 5 romana koje daju različite odgovore

Sa partnerom često vodim istu raspravu: da li se ljudi menjaju? Zapravo, ispravljam se odmah; dilema je da li se zaista menjaju. Čak i posle nekoliko verzija tog razgovora, mislim da pod promenom uopšte ne podrazumevamo istu stvar. Njegova pozicija je pragmatičnija (kao, uostalom, u svake Device). Čovek možda nikada neće potpuno promeniti način na koji oseća, svoje najdublje strahove, temperament ili ono što bismo neprecizno nazvali „karakterom“, ali može da promeni ono što radi. Može da prestane da kasni, nauči da drugačije reaguje u konfliktu, ode na terapiju, uvede rutinu, počne da postavlja granice ili prestane da ponavlja ponašanje kojim povređuje druge.

Ako se zbog toga promeni kvalitet njegovih odnosa i svakodnevnog života, koliko je uopšte važno da li se nešto „dublje“ dogodilo?

Sa druge strane, moja je pozicija mnogo privrženija ideji da jeste moguća i promena koja ide dalje od korekcije ponašanja. Ne mislim da se jednog jutra probudimo kao druga osoba, ali mi je teško da prihvatim da ono što mislimo o sebi, drugima i svetu mora zauvek ostati isto. Uostalom, neke psihoterapijske škole upravo odbijaju da povuku jasnu granicu između ta dva procesa. U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji misli, emocije i ponašanja posmatraju se kao međusobno povezani, pa promena onoga što radimo može menjati i način na koji doživljavamo situaciju. Bihejvioralna aktivacija još eksplicitnije koristi promene u ponašanju kako bi vremenom uticala na raspoloženje, misli i kvalitet života.

Čak ni istraživanja ličnosti više ne podržavaju sasvim jednostavnu predstavu da smo posle određene godine „takvi kakvi smo“. Sistematski pregled istraživanja namernih promena osobina ličnosti iz 2024. pokazao je nešto istovremeno ohrabrujuće i prilično neprijatno: sama želja da se promenimo nije naročito dobar prediktor toga da ćemo zaista postati drugačiji, ali strukturisane intervencije jesu bile povezane sa malim, merljivim promenama koje su opstajale i tokom praćenja. Ranija meta-analiza više od 200 studija takođe je pokazala promene osobina ličnosti tokom psiholoških intervencija, naročito emocionalne stabilnosti.

Dakle, možda pogrešno postavljamo pitanje. Umesto „da li se ljudi menjaju?“, korisnije je pitati: šta tačno kod čoveka može da se promeni, koliko, pod kojim uslovima i da li je ta promena dovoljna? Književnost, srećom, nije u obavezi da nam na to ponudi jedinstven odgovor – naprotiv.

Istočno od raja, Džon Stajnbek

Ako postoji roman koji pitanje promene postavlja gotovo eksplicitno, onda je to Istočno od raja. Stajnbekova velika porodična saga prati generacije Traskovih i Hamiltonovih u dolini Salinas, gradeći priču na biblijskom obrascu Kaina i Avelja: ljubavi koja nije jednako raspodeljena, braće koja se međusobno porede i straha da ćemo, bez obzira na sopstvene namere, na kraju ponoviti greške onih koji su bili pre nas.

U središtu romana nalazi se pitanje da li poreklo određuje karakter. Kal Trask živi sa strahom da je nasledio nešto nepopravljivo od svoje majke Keti, jednog od najmračnijih Stajnbekovih likova, i da će zbog toga neizbežno nanositi bol ljudima koje voli. Upravo zato toliko značenje dobija reč timshel, koju roman tumači kao „ti možeš“: čoveku nije obećano da će pobediti ono najgore u sebi, ali nije ni unapred osuđen da mu se pokori.

Porodična istorija ostavlja posledice, temperament nije moguće izbrisati, a stare povrede nastavljaju da utiču na odluke likova. Ipak, između karaktera i sudbine ostaje prostor za izbor. Promena ne znači da prestajemo da budemo proizvod sopstvene prošlosti, već da prošlost prestaje da bude jedino moguće objašnjenje onoga što ćemo sledeće uraditi.

Normalni ljudi, Sali Runi

Kod Sali Runi promena je mnogo manje dramatična. Nema velikog moralnog preobražaja, porodičnog prokletstva niti jedne odluke nakon koje život ide potpuno novim pravcem. Normalni ljudi prate Marijanu i Konela od završetka srednje škole kroz rane dvadesete, dok se njihov odnos godinama raspada i ponovo uspostavlja, svaki put pod malo drugačijim okolnostima.

Upravo je vremenski raspon romana ključan za pitanje promene. Marijana i Konel postaju obrazovaniji, sigurniji, ulaze u druga društvena okruženja, menjaju partnere i način na koji razumeju sopstvenu vrednost, ali pri svakom susretu ponovo aktiviraju deo starih nesigurnosti. Runi vrlo precizno pokazuje koliko razvoj nije linearan: čovek može u jednoj oblasti postati potpuno drugačiji, a u drugoj ostati zarobljen u ponašanju koje je naučio godinama ranije.

Njihov odnos ipak proizvodi stvarnu promenu. Oni jedno drugom ne „popravljaju“ karakter, niti ljubav rešava ono što nisu mogli sami, ali bliskost postaje iskustvo nakon kojeg nijedno od njih više nije potpuno isto. Roman tako nudi manje romantičnu, ali realističniju predstavu transformacije: ne menjamo se nužno tako što odbacimo staru verziju sebe, već tako što joj vremenom dodajemo nove mogućnosti.

Korekcije, Džonatan Frenzen

Sam naslov Frenzenovog romana gotovo zvuči kao odgovor na temu. Korekcije prate porodicu Lambert pred poslednji zajednički Božić na prelazu u novi milenijum: roditelje Alfreda i Inid i njihovo troje odrasle dece, od kojih svako na drugačiji način pokušava da popravi nešto u sopstvenom životu.

Frenzen je posebno dobar u prikazivanju jedne porodične iluzije: ideje da vrlo precizno znamo kako bi drugi trebalo da se promene. Inid želi da deca ponovo postanu porodica kakvu je zamišljala, deca žele da roditelji konačno priznaju sopstvene greške, partneri pokušavaju da koriguju jedni druge, dok gotovo svi istovremeno izbegavaju da priznaju koliko problema sami proizvode.

Promena u Korekcijama zato dolazi tek kada postane jasno da druge ljude nije moguće uređivati kao projekat. Bolest, starenje, porodični raspad i razočaranje postepeno prisiljavaju likove da odustanu od određenih predstava o sebi, ali Frenzen je dovoljno skeptičan da ne pretvori taj proces u uredno iskupljenje. Ljudi mogu da postanu manje sebični, iskreniji ili spremniji da prihvate ono što ne mogu da kontrolišu, ali i dalje ostaju prepoznatljivo oni.

Ponekad se čovek zaista promeni, samo ne u verziju koju su drugi za njega zamislili.

Ostaci dana, Kazuo Išiguro

Kod Kazua Išigura centralno pitanje nije da li čovek može da se promeni, već šta se događa kada potreba za promenom postane jasna tek kada je veliki deo života već prošao. Ostaci dana, roman nagrađen Bukerom 1989. godine, prati vremešnog batlera Stivensa koji tokom putovanja kroz Englesku počinje da preispituje decenije provedene u službi lorda Darlingtona.

Stivens je čitav identitet izgradio oko profesionalne discipline, dostojanstva i sposobnosti da lične emocije podredi dužnosti. Njegova najveća vrlina postaje istovremeno i osnovni mehanizam kojim je izbegao sopstveni život. Tek godinama kasnije počinje da razume političke zablude čoveka kojem je služio, odnos sa gospođicom Kenton koji nikada nije dozvolio da se razvije i cenu sopstvene emocionalne uzdržanosti.

Išiguro je ovde posebno nemilosrdan jer samospoznaja ne vraća propuštene godine. Razumevanje sopstvenog obrasca nije isto što i mogućnost da njegove posledice poništimo. Ipak, roman ne završava potpunim očajanjem: Stivens počinje da razmišlja o tome šta može da uradi sa onim delom života koji mu je preostao. Nije svaki život moguće početi iznova, ali kasno razumevanje nije isto što i nikakvo razumevanje.

Jadnici, Viktor Igo

Malo je književnih likova kroz koje je pitanje ljudske promene postavljeno tako direktno kao kroz Žana Valžana. Na početku Jadnika on izlazi iz zatvora nakon devetnaest godina provedenih na robiji, ogorčen, neprijateljski raspoložen prema društvu koje ga je najpre kaznilo zbog krađe hleba, a zatim nastavilo da ga kažnjava i nakon što je kaznu odslužio. Jedan susret sa biskupom Mirijelom, međutim, postaje početak transformacije koja će odrediti ostatak njegovog života.

Valžan godinama iznova bira kako će postupiti, često upravo onda kada bi mu povratak starim obrascima bio lakši. Postaje gradonačelnik i dobročinitelj, preuzima odgovornost za Kozetu i rizikuje sopstvenu slobodu kako bi spasao drugog čoveka, ali njegova prošlost nikada prestaje da postoji. Inspektor Žaver upravo zato predstavlja njegovu suprotnost: čoveka koji veruje da je identitet trajna kategorija i da prestupnik zauvek ostaje prestupnik. Sukob između njih dvojice tako postaje mnogo više od policijske potere. Žaver veruje da čoveka određuje ono što je bio; Valžan svojim životom pokušava da dokaže da čoveka može određivati i ono što odluči da bude sledeće.

Igo pritom ne tvrdi da je promena jednostavna niti da je dovoljna dobra namera. Valžan postaje drugačiji kroz niz ponovljenih odluka, što ga zanimljivo približava upravo pitanju da li promena ponašanja vremenom može postati promena karaktera. Ako neko godinama bira velikodušnost umesto ogorčenosti, odgovornost umesto bekstva i brigu o drugome umesto sopstvenog interesa, u kom trenutku prestajemo da govorimo da se samo ponaša drugačije i počinjemo da kažemo da se promenio?

Ovaj sadržaj nije sponzorisan. Svi proizvodi predstavljaju nezavisan izbor autora. BURO. ne ostvaruje proviziju od eventualne kupovine putem navedenih linkova.

Fotografije: Profimedia, Vulkan, Delfi