BURO. Book Club u razgovoru s Miloradom Ivanovićem: Noar nije samo „tamna strana grada“

BURO. Book Club je u oktobru čitao zbornik kratkih priča „Beograd noar„, koji je za Vulkan izdavaštvo priredio Milorad Ivanović, novinar i urednik Balkanske istraživačke mreže Srbije (BIRN).

Knjiga je deo svetskog serijala koji je pokrenula američka izdavačka kuća Akashic Books. Do sada su u ovom serijalu mesto dobile noar priče iz mnogih gradova sveta. Za beogradsko izdanje, Milorad Ivanović pozvao je najveća imena regionalne književnosti, uz dva gostujuća pisca: iz Finske, odnosno iz Velike Britanije.

Autori 14 priča u zborniku su: Oto Oltvanji, Kati Hiekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Đurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol, Goran Skrobonja i Miša Gleni.

Noar (od francuske reči noir, koja znači crno) jeste književni i filmski žanr koji je od svojih korena bio subverzivan, jer donosi priče iz „podzemlja“, kao i takve junake: moralno korumpirane, cinične i neretko „zavedene“ pogrešnim izborima.

Kada se temelji žanra prenesu u lokalne okvire, jasno je kako Beograd, s burnom i prevrtljivom istorijom, postaje plodno tle za priče o antijunacima, prošlošću koja proganja i nikada se zapravo ne završava, fatalnim ženama, osvetama i tragičnim sudbinama… Sve to, i mnogo više, dobili smo na stranicama zbornika „Beograd noar“.

S urednikom knjige, Miloradom Ivanovićem, razgovaramo o procesu odabira autora i motivima koji ih povezuju, o dometima i značaju žanra, ali i o tome kako „preživeti“ Beograd.

Intervju o zborniku kratkih priča „Beograd noar“

Zbornik „Beograd noar“ počinje vašim uvodom, u kojoj opisujete neverovatnu scenu: turbo-folk zvezdu koja prolazi pored mrtvog tela, ne obazirući se. Zanima nas da li ste takav noar prizor zaista videli i zašto ste odabrali da baš time otvorite knjigu?

Da, sve se to zaista desilo, i to je bilo jedno od mojih prvih novinarskih iskustava. Leto 1997, Srbija je pod sankcijama, a ja sam bio novinar tek dva meseca. Urednica me je poslala na samoubistvo jednog slikara.

Kada sam počeo da radim na knjizi, morao sam da imam u vidu nešto što je čini neobičnom.

Originalno izdanje pisano je za američku publiku. Ovo što čitaoci u Srbiji sada drže u rukama zapravo je „prevod“ tog američkog izdanja. Shvatio sam da je mnogo toga što je za nas sasvim jasno čitaocu u Americi potpuno strano. Ne zna šta je turbo-folk ni šta je kafana u kojoj je taj nesrećni čovek sedeo samo nekoliko minuta pre nego što se ubio ispred lifta.

Ne zna zašto je Beograd bio pod sankcijama, niti šta su ljudi iz Službe državne bezbednosti tražili na tom mestu. U toj jednoj sceni bilo je sve to zajedno, pa sam rešio da čitaoca odmah uvedem u grad kroz nju, bez objašnjavanja. Ko je bila ta pevačica, otkriću samo onima koji dođu na vaš događaj.

Kada vam se rodila ideja da Beograd predložite za serijal izdavačke kuće Akashic Books i kako je tekla sama priprema knjige?

Serijal je prva primetila moja drugarica i koleginica Tamara Jorgovanović, a izdavaču sam pisao ja. Prvi mejl sam Džoniju Templu iz Akashic Booksa poslao 4. septembra 2013. Odgovor je bio „ne“ i da im se javim za šest meseci.

Javio sam se posle šest meseci, pa ponovo posle još šest, i tako nekoliko godina. Na kraju su pristali, a knjiga je u Americi izašla u decembru 2020, usred pandemije. 

Koliko je noar, kao žanr, zastupljen u domaćoj književnosti? Kako ste birali autore koje ćete pozvati da pišu?

Noar kao književni žanr kod nas nije imao dugu tradiciju kao na Zapadu, ali se to poslednjih godina ubrzano menja. Imamo Udruženje pisaca trilera i Trilerfest, a među njegovim osnivačima su dvoje autora iz ove antologije, Oto Oltvanji i Mirjana Đurđević.

Imamo i svoju noar tradiciju, samo ne u književnosti nego na filmu: to je Crni talas.

Izdavač je imao svoju formulu, koja je podrazumevala ravnotežu po godinama i po polu. Ja sam dodao svoje kriterijume. Hteo sam pravi presek i ljude koje nećete naći zajedno ni u jednoj drugoj knjizi. Muharem Bazdulj i Vladimir Arsenijević, na primer, pišu o istoj temi, o ratnoj osveti, svaki na svoj način. Sigurno je ovo jedino mesto gde ćete ih naći jednog pored drugog, a između njih je vladalo veliko poštovanje.

Uzeo sam ljude koji su iz Beograda, one koji su odavde ali žive napolju, i one koji su u Beograd došli. Birao sam različite stilove: nešto što sam ja čitam i nešto što je poznato u svetu.

Osim domaćih autora, jednu priču je napisala i finska književnica Kati Hiekapelto. Kako je došlo do njenog učešća?

Zapravo su dve priče napisali stranci: finska književnica Kati Hijekapelto i britanski novinar Miša Gleni. Hteo sam da u knjizi ima bar jedan pogled stranca koji je ovde živeo i poznaje ovaj prostor iznutra. Tako sam naišao na Kati, jednu od najpoznatijih finskih spisateljica. Do nje je bilo teško doći, jer živi na jednom pustom finskom ostrvu. Na kraju sam je našao preko njenog bivšeg partnera, pastora iz Vojvodine. Hteo sam da u knjizi bude baš taj nordijski noar.

Kada sam dobio njenu priču i pročitao je, bilo mi je fizički muka. U tom trenutku sam rekao sebi: odlično, ovo sam tražio. Od još jedne priče u knjizi bilo mi je fizički muka, ali ostavljam čitaocima da pogode koja je.

Postoje li motivi koji povezuju sve priče u zborniku – šta su piscima bile zajedničke teme ili asocijacije?

Pisci su imali potpunu slobodu u izboru teme. Pravilo serijala je da se svaka priča dešava u određenom delu grada i da priče budu ravnomerno raspoređene po gradu. To je bila jedina prava napetost u celom procesu. Lokacije su se brzo popunjavale, pa su jedan ili dva pisca morala da premeste svoju priču.

Što se tiče zajedničke crte, ona je u likovima. Glavni junaci noara nisu heroji, nego antiheroji bez moralnog kompasa: korumpirani, cinični, umorni od sveta. Upravo to razlikuje noar od trilera.

Čija priča vam je bila najveće iznenađenje?

Znam da ovaj odgovor zvuči otrcano, ali je istinit. Vezao sam se za svih 14 priča i ponosan sam na svaku od njih. Ne mogu da izdvojim nijednu, jer svaka ima svoju foru. U radu sa piscima sam zaista uživao.

Na koji način se zbornik razlikuje u odnosu na druge knjige iz serijala Akashic Books – tj. po čemu je noar u Beogradu specifičan u odnosu na druge gradove sveta?

Pre nego što sam počeo, pročitao sam dvadesetak knjiga iz Akashic noir serijala. Namerno sam čitao i one koje su proglašene za najbolje i one koje su bile loše. Tako sam brzo shvatio šta se traži, a izdavač je posle rekao da je naše izdanje po kvalitetu priča jedno od najboljih u serijalu. Umesto mene neka govore kritičari.

Kirkus Reviews je napisao da knjiga donosi četrnaest priča o nesreći iz grada koji je Momo Kapor nazvao „Njujorkom za sirotinju“, i da su svi autori redom izrazito noar. U jednom drugom prikazu stoji da je od svih knjiga u serijalu Beograd najnoarovskiji. Isti kritičar piše da su nasilje i radoznalost prema nasilju usađeni u psihu stanovnika ovog grada.

Otuđenost, nepoverenje i razočaranje prožimaju sve priče, a pisanje je odlično, iako zastrašujuće mračno.

Svakodnevne vesti iz hronike dovoljne su da uočimo da Beograd i te kako ima mračno lice. U takvoj klimi, šta žanr noara i književnost mogu da nam ponude u pokušaju da razumemo mesto u kojem živimo?

Najčešća zabluda je da je noar samo „tamna strana grada“. Naziv dolazi od francuskog film noir, pa ljudi misle da je reč o mračnim temama. Vesna Goldsvorti je to dobro rekla: u prikazima ove knjige stalno se podvlači da ona prikazuje tamnu stranu Beograda. To nije pogrešno, ali kod noara je mnogo više reč o cinizmu i moralnoj ambivalentnosti pripovedača nego o samoj temi.

Noar nije definisan time šta se priča, nego kako se priča i ko priča. 

Ukoliko čitaoce zanima dalje istraživanje noar žanra, koja dela biste im preporučili? Koja su vama omiljena?

Ako je reč o Akashic serijalu, onda sigurno Haiti Noir, koju je priredila Edvidž Dantika. Grad je potpuno drugačiji od našeg, ali ima isti osećaj da je nasilje deo svakodnevice, a ne izuzetak. Van serijala, za klasike preporučujem Dugo zbogom Rejmonda Čendlera i Ubicu u meni Džima Tompsona, gde pratite noar iz glave samog ubice. Iz nordijske tradicije to je serijal o Martinu Beku pisaca Šev i Valea, odakle je sve krenulo.

I obavezno filmovi Crnog talasa, Žike Pavlovića, Makavejeva i Žilnika, jer je to naš noar, nastao pre nego što smo imali reč za njega.

U predgovoru pišete da se Beograd može „samo preživeti“. Zbog čega svi koji posete grad, ali i oni koji žive u njemu, dele takav utisak?

Zato što Beograd ne nudi objašnjenje, nego iskustvo. To je grad koji se stalno ruši i ponovo gradi, ne samo fizički nego i kao ideja o sebi. Ovde ste u jednom životu promenili nekoliko država, nekoliko valuta i nekoliko istina, a kafana, komšiluk i ulica ostali su isti.

Ljudi koji ovde žive nauče da funkcionišu u stalnom vanrednom stanju.

Posetioci to osete odmah: grad je istovremeno topao i grub, šarmantan i iscrpljujući. Zato je sa Beogradom kao sa noar junakom. Nema srećnog kraja, ali ima ljudi koji se uvek iznova vraćaju i ostaju. Taman kad rešite da odete, desi se nešto zbog čega ostanete još malo.

Naslovna fotografija: Slobodan Đuričić