Jadran Malkovič: Biti dobar je pitanje odluke

Širina se stiče brojnim iskustvima. S tim u vezi, sa glumcem Jadranom Malkovičem mogu se otvoriti različite teme. Rođen i odrastao u Nemačkoj, stasavao u Srbiji, radio u Engleskoj, naočit i odmeren čovek, pored ostalog, istakao se ulogom u TV seriji Azbuka našeg života, koja će biti pretočena u film. Odatle počinjemo.

Imamo priliku da tu priču prikažemo na bioskopskom platnu, i to ne samo u Srbiji već i u regionu, kako je planirano, ali i u odabranim bioskopima širom sveta. Film nam takođe daje mogućnost da ispričamo jednu kraću, zaokruženu priču iz tog sveta, koja će imati smisla i onima koji su pratili seriju i onima koji je nisu gledali. Da na taj način, što bi se reklo, uvedemo i nove ljude u priču.

BURO. MAN: Ta priča prati porodicu koja je, pored ostalog, u potrazi za novcem izgubila sebe. Živeli ste u nekoliko evropskih gradova. Hajde da nam na osnovu tog iskustva opišete: Je li novac način da lakše razumemo svet ili sredstvo koje nas udajava od toga da se pogledamo u ogledalo?

Jadran Malkovič: Mislim da ima i jednog i drugog. „Prodata“ nam je priča da novac pruža sve. Istina je da pruža mnogo toga, ali sam po sebi ne donosi ni pamet, ni sreću, ni zdravlje, ni istinsku ljubav. Nažalost, ta priča je uzela maha i mnogima je novac postao jedino merilo sreće, uspeha i zadovoljstva.

Daleko od toga da kažem da novac nije bitan. Živimo u sistemu u kojem je vrlo bitan i otvara razne mogućnosti. Ali ako je neko duboko nesrećan i nezadovoljan sobom, novac to neće nužno rešiti. Ponekad će samo pojačati ono što je već tu. Kao kada kažu: „Pokvario ga je novac.“ Možda nije – možda mu je samo dao sredstva da pokaže tu stranu sebe.

Na taj način, novac može da postane i način da izbegnemo pogled u ogledalo. Ili da se pogledamo, a da ispod svih tih slojeva kupljenih stvari ne vidimo sebe. Ipak, na putovanjima sam imao prilike da primetim da nije svuda isto. Postoje sredine u kojima se više ceni kakav ste čovek, a manje koliko imate.

BURO. MAN: Je li London pop-kulturni centar sveta?

Jadran Malkovič: Rekao bih da jeste jedan od njih, ali nema više tako neprikosnoveno mesto kao nekada. I London se s vremenom promenio. Neki gradovi su ga dostigli, neki u ponečemu i prestigli. Ali i dalje je tu, i taj njegov duh se oseća svuda.

BURO. MAN: Čini se da ljudi danas lako prihvataju diskurs da zaslužuju više. Porodice ne ostaju na okupu. Šta je, po vašem mišljenju, osnovna uloga ljudskog bića?

Jadran Malkovič: Mislim da ne postoji jedan odgovor za sve. Meni je bliska japanska ideja ikigaija: smisao ne mora da bude samo u velikim stvarima, uspesima u karijeri ili roditeljstvu. Može da bude i u malim, svakodnevnim stvarima. Voleo bih da verujem da je uloga svakoga od nas da ovaj svet ostavimo bar malo boljim nego što smo ga zatekli.

BURO. MAN: Jeste li srećan čovek?

Jadran Malkovič: Zdrav sam – srećan sam. Često sebe podsećam na to, jer i sam zaboravim pa počnem da zakeram. Tako da hvala na pitanju i na podsećanju.

BURO. MAN: Kako održavate fizičku i psihičku kondiciju?

Jadran Malkovič: I jednu i drugu – fizičkom aktivnošću. Primetio sam da mi psihička kondicija mnogo zavisi od fizičke aktivnosti. Nijedna mentalna vežba ili meditacija ne može da me dovede u red kao kretanje.

A volim da kombinujem. Teretana je nekako baza svega, a pored toga rado ubacim tenis, plivanje ili fudbal kad god se ukaže prilika. Jedino mi trčanje nikako ne ide.

BURO. MAN: Svet je očito na nekoj sociološko-političko-duhovnoj prekretnici. Kako vi to vidite?

Jadran Malkovič: Baš tako – kao prekretnicu. Ratovi su se oduvek vodili. Kroz istoriju je stalno neko nekoga osvajao i neko se od nekoga oslobađao. Nažalost, u tome nema ničeg novog. I u ovom trenutku, širom sveta vode se brojni ratovi i oružani sukobi. Pogledajte vesti i videćete više od stotinu oružanih sukoba u pedesetak zemalja. Teško je pojmiti koliko ljudi istovremeno živi u takvoj stvarnosti.

Danas, međutim, imamo i nove igrače na terenu: veštačku inteligenciju i robote. Mislim da nas to stavlja pred izuzetno neizvesnu prekretnicu. Čak ni oni koji veruju da mogu da kontrolišu ishod ne znaju kuda sve ovo vodi.

BURO. MAN: Novembar je u medijskoj kulturi posvećen muškom zdravlju. Muškarci su poprilično zbunjeni u vezi sa vlastitom ulogom u savremenom svetu. Kada ste osvestili da više niste dečak, nego odrastao čovek s odgovornostima?

Jadran Malkovič: Jako rano. Možda i prerano po nekim merilima. Ali to nije sprečilo onog dečaka u meni, malog Jadrana, da i dan-danas bude živ i aktivan.

Bliska mi je ona misao Klinta Istvuda: Posao shvataj ozbiljno, sebe nemoj. Dokle god to ne pomešaš, dobro ćeš prolaziti u životu. Težim tome.

BURO. MAN: Šta biste rekli da vas drži u fokusu, na putu svetla?

Jadran Malkovič: Želja da danas budem bar malko bolji nego juče. Ali ne mislim na stvaranje pritiska sebi i stalno takmičenje sa samim sobom. Nekada su to sasvim jednostavne stvari: danas se nisam nervirao i psovao u saobraćaju kao juče – bravo. Ili: danas sam pojeo samo dve bananice. Tri manje nego juče.

BURO. MAN: Nije lako biti dobar prijatelj, brat, otac. To treba da bude čvrsta i beskompromisna odluka. Kako odolevate iskušenjima?

Jadran Malkovič: Tako što donesem odluku i držim se dogovora sa sobom. Ako na kraju dana mogu sebe da pogledam u oči i kažem: Jadrane, danas si bio dobar čovek, onda sam okej.

Fotografije: Nemanja Janković