Fenomen Altın Gün: Turski bend koji nije iz Turske

Altın Gün je bend koji je svet zavoleo tokom pandemije koronavirusa, dok smo ih u Srbiji otkrili u emisiji „Disko buvljak“ Radio Aparata. Uprkos tome što članovi benda nisu rođeni u Turskoj (ali su turskog porekla), uradili su mnogo za popularizaciju anatolijske tradicionalne muzike, svirajući obrade kako narodnih pesama, tako i onih iz sedamdesetih godina 20. veka – „psihodelične ere“.

Nama u Srbiji, zvuče kao najbolje kompozicije Južnog vetra – stoga nam je njhova muzika veoma bliska. Altın Gün (u prevodu: zlatni dan), nastupiće uskoro u Beogradu: 28. novembra u Hangaru Luke Beograd, u organizaciji Odličnog hrčka.

Zašto ih vredi čuti uživo?

Bend koji je svetu predstavio anatolijsku psihodeliju

Altın Gün čine muzičari Erdinč Ecevit na sazu (žičani instrument), basista Džasper Verhulst, gitarista Tajs Elzinga, perkusionista Kris Brejning i bubnjar Danijel Smijenk. Pre trenutnog sastava, nastupali su s pevačicom – ali je 2024. godine Merve je rešila da okrene novi list u karijeri i napusti bend.

Od zapaženog proboja na scenu 2018. godine i debi albuma On, amsterdamski bend predvodi savremenu revitalizaciju turskih psihodeličnih ritmova.

Tokom 2019. godine bend je ispisao istoriju kao prvi muzički kolektiv sa turskog jezičkog područja koji je dobio nominaciju za nagradu Gremi – nakon mračnijeg albuma Gece. Tada su zauzeli su zapaženo mesto na line-up listama brojnih evropskih i američkih festivala.

Dok su na početku karijere gradili prepoznatljiv zvuk oslonjen na wah-wah gitare i orgulje, čime su verno oživeli duh anatolskih psihodeličnih fank majstora sedamdesetih poput Bariša Manča i Erkina Koraja, bend je sa albumom Yol iz 2021. godine proširio izražajne mogućnosti uvođenjem sintisajzera i ritam-mašina, dodajući muzici suptilnu atmosferu osamdesetih.

Album Aşk (2023) predstavlja povratak izraženijem psihodeličnom zvuku i anatolijskim folk korenima, uz obrade tradicionalnih turskih pesama koje bendu služe kao polazište za maštovite interpretacije.

Ovaj holandski psihodelični kvintet je ove godine objavio svoj peti album Garip – zrelo i stilski najraznovrsnije ostvarenje do sada, osmišljeno kao dirljiva posveta čuvenom turskom narodnom pesniku Nešetu Ertašu.

Bez obzira na muzičke eksperimente i pravce u kojima su se kretali, članovi benda su sačuvali neraskidivu sponu sa anatolskom tradicijom koja je nadahnjivala i njihove prethodnike. O tome svedoče i reči osnivača i basiste Džaspera Verhulsta, koji ističe da oni zapravo nastavljaju istu misiju: izvode turske kompozicije potekle iz pera narodnih stvaralaca.

Njegova ljubav prema turskoj muzici rodila se još dok je živeo u jednoj od turskih četvrti u Amsterdamu. Tokom 2017. godine, zajedno sa nekadašnjim kolegom iz benda Jakom Gardnerom, posetio je Istanbul, gde je inspirisan muzikom turske narodne umetnice Selde Bagdžan tragao za retkim, zaboravljenim vinilnim pločama.

Objavivši oglas na Fejsbuku, basista Džasper Verhulst okupio je šestočlanu ekipu muzičnika koju su na početku, 2017. godine, činili holandski gitarista i perkusionista, još jedan britanski instrumentalista, turski izvođač na sazu i sintisajzeru, kao i turska vokalna solistkinja.

Na pitanje šta ga najviše privlači kod ove muzike, Verhulst je istakao spoj tradicionalnog folklora i psihodeličnog zvuka sedamdesetih, obogaćen sintisajzerima i specifičnim eho efektima poput flendžera i Tape Delay-a.

Zanimljivo je da je njihov prvi veliki hit Goca Dünya nastao nakon što je doneo u studio obradu numere Erkina Koraja. Erkin Koraj važi za jednog od ključnih utemeljitelja „anatolskog roka“, jer je spojio motive i tekstove tradicionalne turske muzike sa savremenim zapadnim instrumentima. Kako Verhulst ističe, tada su prvi put rešili da iskorače iz okvira pukog kopiranja tradicionalnih numera i da im, kroz sasvim drugačiji pristup, udahnu sopstveni pečat.

Tradicionalna turska muzika predstavlja specifičan spoj neobičnih ritmičkih taktova, mikrotonaliteta i autentičnih zvučnih boja, te iskusnim slušaocima budi asocijacije na balkanski i mediteranski folklor, sufijske duhovne napeve i klasičnu osmansku baštinu.

Početkom 2000-ih, nekoliko izdavačkih kuća, pre svega britanski Finders Keepers, počelo je sa reizdavanjem ploča iz tog perioda, približivši ovu muziku zapadnoj publici.

Odrednica „psihodelični“ u okviru turskog psihodeličnog folka nije samo privlačna reklama. Tokom šezdesetih godina, velikani poput Koraja, Džema Karadže, Selde Badžan i Bariša Manča utemeljili su poseban žanr spajajući zapadnjačke rok elemente sa tradicionalnim turskim instrumentima.

Inspirisani klasičnim rokom tog vremena, ali duboko privrženi i autentičnom narodnom melosu, stvorili su jedinstvenu sintezu poznatu kao anatolski rok. U ovim kompozicijama ravnopravno su se preplitali električne gitare, bas i sintisajzeri sa tradicionalnim turskim žičanim glasnicima poput saza i baglame, kao i ritmičkom podrškom koju su pružali udaraljke darbuka i bendir. Posezali su za efektima poput fazera, wah-wah pedala i jeke ne bi li postigli upečatljivu, mističnu istočnjačku atmosferu.

Altın Gün taj pristup podiže na znatno viši nivo: njihov instrument saz natopljen je takvim efektima, sintisajzeri se prepliću u zvučnom pejzažu, a sve to počiva na hipnotišućim ritmovima koji prizivaju duh nemačkog krautroka sedamdesetih. Pesme na taj način prenose tradicionalne melodije u prostranu, kosmičku dimenziju definisanu zvučnim eho efektima.

Ono što njihovom zvuku daje jedinstven pečat jeste prožimanje psihodeličnih tekstura i ritmova. Muzika benda počiva na naizgled nespojivim spojevima – tonalitetima turskog folklora koji se ukrštaju sa retro fuzz efektima, toplim sintisajzerskim tonovima i zvučnom dubinom.

Odluka benda da pesme izvodi isključivo na turskom jeziku pokazala se kao izuzetno važan umetnički potez. Zahvaljujući vokalnoj harmoniji i specifičnom ritmu govora, turski jezik funkcioniše kao zaseban instrument, unoseći u muziku dozu autentičnosti i duboke emocije koja bi se prevodom izgubila.

„Ne govorimo ni reč turskog. Znamo samo kako nam ta muzika zvuči i šta u nama budi. Ne znamo zapravo šta ona znači niti kakva je istorija iza nje. Mi se vodimo osećajem“, naglasili su u jednom intervjuu.

Iako su teme pesama univerzalne – od čežnje i razdragane ljubavi, do socijalnih motiva i poetskih priča – bend namerno izbegava prevođenje stihova. Na taj način slušaocima je data sloboda da kroz melodiju i ekspresivne vokale prožive pesme na svoj način.

Po mišljenju poklonika ovog sastava, mesto rođenja njegovih članova u potpunosti je nevažno.

Karte za nastup benda Altın Gün 28. 11. u Beogradu dostupne su na platformi Cooltix.

Naslovna fotografija: Telmo Pinto / Zuma Press / Profimedia