Šta je značilo potvrditi se kao muškarac u doba Homera?

Prva senka koja izlazi pred Odiseja kada se on, na putu ka Itaci spusti u podzemni svet, jeste senka zlehudog grčkog vojnika Elpenora. Na ostrvu kod Kirke, Elpenor se toliko napio da je pao sa štale i poginuo. Zašto Homer pravi ovaj izbor među svima koje je Odisej mogao da sretne u Hadu? Zbog toga što postoje smrti koje nisu herojske ali duša ipak zaslužuje smiraj. Pred slavnog Odiseja, Elpenor izlazi za jednom jedinom molbom – „Sahrani me!” U prevodu, izvrši obed kako bi senka bivšeg čoveka mogla da nađe svoje mesto sa druge strane. Dakle, prvo čovek pa onda sve drugo. Prvo ljudsko pa zatim herojsko.



Izraz “heroj” potiče direktno od pesnika „Ilijade” i „Odiseje”. Kao muškarac se rađa, to je biološka datost, ali se herojem postaje. Muške inicijacije, potvrde i dokazivanja, postoje od najstarijih vremena. Herojstvo se zaslužuje aristijom – podvigom u ratu ili u lovu ukoliko su vremena mirnodopska. Tek kada se snaga i veština verifikuju, muškarac može biti dostojan onoga što podrazumeva starogrčka reč – arete. Izvrsnost, izuzetnost, vrlina. Tek tada je dostojan herojskog statusa i slave.

Heroji su iznad običnih ljudi, muškarci bliski bogovima.

Ali, ipak smrtni, uskraćeni za tu glavnu privilegiju stanovnika Olimpa. U odnosu na tu činjenicu, neporecivu prolaznost i oročeno vreme boravka na ovom svetu, homerski čovek konstituiše sopstvene vrednosti i odlučuju kako će živeti. Odgovor je obično bio težnja da se život ispuni sadržajem, delima koja će življenju dati punoću i smisao. Herojski izbor je pak podrazumevao dela koja će se pamtiti. Kroz vekove, podvige i buduće naraštaje.



Tako i Ahilej, taj najveći od najvećih, bira kratak i slavan život umesto dugog i anonimnog. Bira smrt da bi živeo u pamćenju budućeg čovečanstva. Stvarna smrt zarad simboličnog života. U mitu, u predanju. U kontekstu „Ilijade” to je najviše što smrtnik može postići. Ahilejeva dilema je upravo u tome – Koliko mogu da postignem kao pojedinac? Za razliku od njegovog glavnog suparnika Hektora, princa Troje, koji se bori za druge. Za svoj grad, za svoju zajednicu, za svoju porodicu. Hektor je heroj po dužnosti ne po ličnim stremljenjima ka lovorikama.



Homerov odnos prema slavi se menja u “Odiseji.”

Kada povratnik iz Troje, taj „dovitljivac” koji je na prevaru dobio širokostazni grad siđe među mrtve, a mora jer je to neizbežna stanica na putu ka domu, među senkama će sresti i Ahileja. Ono što je Ahilej posle smrti. Na tom mestu Odisej se suočava s istinom o prolaznosti, s onim što sledi posle života kakav god on bio. Sudbina smrtnika je bolna bez obzira na sjaj i eho njihovog imena u svetu živih. Bez obzira na sve što su ostavili iza sebe. Ahilej, to oličenje herojske mladosti u „Ilijadi”, koji živi u skladu sa načelom – „Svagda najbolji biti u odličan između drugih” reći će sledeće – „Radije bih bio nadničar kod siromaha nego vladar u svetu senki.” Dakle, vratio bih se u taj život i živeo ga u najtežim uslovima što duže mogu nego bio ono što u Hadu jesam – vladar među senkama. Ali ipak senka. U večnom mraku.



Upravo je to radikalan Homerov zaokret između dva epa na kojima počiva kultura Zapada. Od ljubavi prema slavi do ljubavi prema životu kao takvom. Taj izbor ne zastareva. Pravimo ga i danas čak i u naizgled sitnim gestovima. Motivaciju sakrivenu iza reči, dela i odluka nije teško prozreti. Zapravo, najbitnija je iskrenost prema sebi. Zašto živim i za šta živim? Kada se podvuče crta ili kako bi danas rekli “na kraju dana” ne moramo svi biti heroji. Ali nije loše da budemo ljudi.

Fotografije: Profimedia, Naslovna – Pexels, Wikimedia Commons