VIS Idoli: Stilska vežba iz idolatrije

Nedavna smrt multimedijalnog umetnika Dragana Papića neminovno nam je, između ostalog, skrenula misli i na početke najvećeg konceptualnog beogradskog pop benda. U ovom tekstu ćemo pokušati da razmrsimo zgužvanu mrežu eklektičnih referenci koje čine katalog Idola jednim od najvećih artefakata srpske i jugoslovenske kulture, kao i da se pozabavimo prirodom idolatrije koju su Idoli želeli da izazovu. 

SLIKE BEZ IDENTITETA

Na čuvenoj fotografiji benda u praznoj fontani na Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) Divljan pozira ironično podražavajući čuveni stav narodnog heroja Steve Filipovića i tako deli postavu Idola na svirački i programski odsek. Sam Divljan funkcioniše (kako na fotografiji tako i u stvarnosti) kao spojnica i medijator ove dve sekcije, dovoljno vešt muzičar da ideje programskog odseka pretoči u zavodljive ritmove i melodije i dovoljno jak autor da intelektualno filosofske pretenzije artikuliše u solidne pesme. Ovu ravnotežu koja je učinila Idole mogućim pomoglo je to što je grupa postojala i pre nego što je počela da svira, pre Idola postojali su Dečaci. 

Dragan Papić je na jednoj žurki sreo Šapera i Krleta, koji su želeli da imaju bend, ali nisu znali da sviraju. To je bila idealna premisa za Papićevu viziju živog konceptualnog rada, ubrzo su i potpisali ugovor po kome su oni njegovo umetničko delo. Zamišljeni kao subjekti bez sadržaja, slike bez identiteta, parodija titoističkih činovnika, Dečaci su dalje uvođeni u javni prostor namerno bez ikakvih eksplikacija. Pojavljivali su se na tribinama i skupovima opet kao entitet čije su jedine odrednice bile ime i uredan, pristojan izgled. Pored imena Papić im je smislio i gerila grafiti kampanju. Na Narodnoj biblioteci, pored zapuštenih konstrukcija Hrama Svetog Save, osvanuo je grafit „Dečaci su ovde”. Kasnije je Krle, verovatno nesrećno zaljubljen, pisao „Margita je Dečak”, ali i „Mrzim Margitu, mrzim Dečake, idem na košarku”, pokušavajući da se ostvari i odmetne od nametnutog imidža. Dečaci su sa Papićem radili i foto-stripove, a najuspešniji su objavili za Dan žena 1980. kada su kritikujući drugi talas feminizma u performansu „Dečaci emancipuju ženu” svukli jednu devojku i onda je obukli u muško poslovno odelo. 

I kada su zasvirali, Dečaci su bili Papićev projekat, iako su prve značajnije znake pobune pokazali promenom imena u VIS Idoli.

Ideja da na „Paket aranžmanu” budu prisutni sa tri pesme koje, svaka zasebno, predstavljaju parodiranje tri najveće ideologije XX veka ipak je bila Papićeva. On se može čuti kako recituje na ruskom u pesmi „Maljčiki”. Po objavljivanju „Paket aranžmana” Papić gubi konce svojih Dečaka i oni prelaze u ruke jednog moćnijeg konceptualiste – Gorana Bregovića, koji im snima singl „Retko te viđam sa devojkama”, prethodno snimljen nezavisno uz napore Saše Petrovića i prodavan uz časopis Vidici. 

SVA TA GOVORANCIJA

Oslobađajući se Papićeve kontrole, Idoli će svojim prvim albumom zapravo idealno odigrati svoju „dečačku ulogu”. Neonostalgija koju će bend patentirati na ovom izdanju obrađujući hitove Đuze Stojiljkovića i Čaka Berija zapravo je zloslutna anticipacija jugonostalgije. Divljan koji je samo nekoliko godina ranije neironično svirao starogradsku muziku nadahnut Dubrovačkim trubadurima bio je nebitan, ali Divljan koji je sada isto to izvodio tendenciozno bio je zvezda. 

Nastavak teksta pročitajte na BURO. substack kanalu.

Fotografije: Goranka Matić