Idol neposlušnog starenja

Šta danas uopšte znači imati idola? U najbazičnijem smislu idol je figura u koju upisujemo sopstvene želje, fantazije i kolektivne predstave o slobodi. Međutim, idol funkcioniše i kao svojevrsno ogledalo. Dok ga posmatramo, ne upijamo samo njegovu harizmu; u njemu prepoznajemo sopstvene limite, čežnje, ali i najdublje strahove. Najdramatičniji, a samim tim i teorijski vrlo zanimljiv trenutak dešava se onda kada taj isti idol počne da stari pred našim očima. Tada posmatramo više od biološke neumitnosti. Posmatramo način na koji društvo razume i tretira vreme, telo, prolaznost i, na koncu, pravo na javno postojanje. 

Madona je gotovo četiri i po decenije jedan od najmoćnijih takvih ekrana zapadne pop kulture. Malo je umetnika koji su toliko dugo i radikalno menjali sopstvene vizuelne i konceptualne reprezentacije, a da su istovremeno uspeli da zadrže koherentnost i autentičnost svog autorstva. Od subverzivne nevinosti u Like a Virgin, preko ikoničnog mapiranja želje u Justify My Love i Erotica, implementiranja elektronike u mejnstrim i introspekcije na albumu Ray of Light, političke oštrine American Life i klupske katarze Confessions on a Dance Floor pa do mračnog, fragmentisanog sveta Madame X, ona je svoju karijeru gradila kao kontinuirani proces političke i estetske invencije. Danas, kada sa 68 godina i dalje odbija da se povuče u zonu komforne, muzealizovane nostalgije, pitanje Madone postaje neodvojivo od političkog pitanja starenja. 

Pank u jezgru masovne kulture 

Jedna od najčešćih zabluda u analizi popularne muzike jeste pokušaj da se Madonina subverzivnost zaključa u okvire određenog žanra ili prolaznog modnog trenda. Njena suštinska pozicija, međutim, oduvek je bila duboko pankerska. Kada kažem pank, ne referišem na zvučni zid gitarskog besa, već na specifičan, beskompromisan stav prema normativnim društvenim strukturama. Pank podrazumeva permanentnu sumnju u ono što nam se servira kao „prirodno” ili „podrazumevano”, odbijanje unapred propisanih uloga i svesnu potrebu da se granica konvencije stalno pomera. 

Madonina umetnička invencija leži u tome što je ovaj radikalni princip destabilizacije unela u sam epicentar masovne kulture. Njena dugovečnost ima korene u specifičnom kulturnom kapitalu koji je ponela iz njujorškog andergraunda s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina XX veka. Klub Danceteria bio je jedna od laboratorija u kojima su se susretali performans, post-pank, rana hip-hop kultura, kvir, moda i vizuelna umetnost. Delila je ovaj kultni njujorški prostor sa umetnicima poput Heringa, Baskijata, svog prijatelja Martina Bergojna i mnogih drugih. Upravo tu je usvojila svoj ključni umetnički metod: preuzimanje jezika avangarde i marginalizovanih, pre svega kvir, crnačkih i latino zajednica, i njegovo prevođenje u univerzalni jezik popa. 

Mnogi umetnici kreiraju dela sa važnim društvenim porukama unutar bezbednih zidova galerija. Madona je, s druge strane, te iste impulse dovela pod najsvetlije reflektore globalne popularne kulture, i to bez razvodnjavanja njihovog naboja. Njen prvi američki broj jedan, Like a Virgin, objavljen u eri uspona rigidne Reganove Amerike, u startu je nadmašio epitet pesme o seksualnosti. Poigravajući se percepcijama nevinosti i vela neveste, ona je demonstrirala žensku aktivnu ulogu u kreiranju sopstvene seksualne slike. Odlučno je poručila svetu da žena više nije samo pasivni objekat muškog pogleda, već subjekt koji upravlja sopstvenom željom i njenom reprezentacijom. 

NASTAVAK TEKSTA ČITAJTE NA BURO. SUBSTACK KANALU