Moja romansa sa Simon de Bovoar
Kako se postaje ženom pitanje je koje neminovno vodi u istraživanje opusa francuske književnice. Međutim, potraga za uzorom može postati potraga za nekim ko će umesto nas odgovoriti na pitanje kakve žene želimo da budemo
Negde nakon 25. rođendana pojavilo se pitanje – kakva ću žena postati? Ne želim biti moja majka, ali ni moja najbolja prijateljica. Nekakva žena ipak moram biti. Pošto sa sebe ne umem strgnuti rodnu košuljicu, kakvom idolu ženstvenosti onda treba težiti?
Sve donedavno odgovor je bila žena koja me je potom duboko izneverila: Simon de Bovoar. Ne znam kako je u moje digitalne ruke stigao engleski primerak njenog čuvenog feminističkog opusa Drugi pol (1949). Jasno se, ipak, sećam strujanja u telu već nakon nekoliko stranica.
Na skoro 1.000 stranica originalno ispisanih na francuskom čitalac luta od antičkih mislilaca i marksističke teorije preko Frojdovih uvida o seksualnosti pa sve do glavne niti knjige: velikog broja zaključaka o ženskoj „situaciji”. Žena se ne rađa, već se žena postaje. Žena je određena svim onim što muškarac nije. Žena je uvek „drugo” i primorana je da se neprekidno definiše u odnosu na muškarca, nikada samostalno. Žena podvrgnuta muškoj seksualizaciji udaljuje se od sopstvenog tela i ono joj postaje strano. Žena je učena da zaslužuje vrednost jedino kada je voli muškarac, što je intelektualno zarobljava. Žena ne može biti veliki pisac jer još nije doživela ništa veliko o čemu bi mogla da piše.
Prva ljubav
Kad god bih poželela da sebi objasnim potištenost koju sam neprekidno osećala, okretala sam se idejama koje je Simon de Bovoar izložila u ovoj knjizi. Njene reči su pružale teorijski okvir mom životnom iskustvu, a prepisivale su i lek. Moram doživeti transcendenciju, zaboraviti na sebe, imati viziju za sopstveni život. Pronaći projekat i hobi; postati samostalna i nikada ne ostati kod kuće da se staram o deci bez samostalnog izvora prihoda.
Simon me je tešila i kada ne bih uspela u ovom poduhvatu. Kada žena postane suverena i svoja, često mora žrtvovati svoju ženstvenost, usled čega se neprekidno oseća podeljeno, piše ona. Bovoarova je dobro znala da je moderni feminizam duplo golo. Iako sebe nije smatrala filozofkinjom, stajala je rame uz rame sa velikanima francuskog egzistencijalizma kao što su Žan-Pol Sartr i Alber Kami. Sa samo 21 godinom diplomirala je filozofiju na Sorboni, postavši najmlađa žena u istoriji sa ovom diplomom.
Napisala je brojne nagrađivane romane u kojima je umešno kombinovala autobiografske elemente i filozofska načela. Bila je plodna filozofkinja, ali o tome mogu da pišem samo delimično jer nikada nisam u potpunosti razumela kompleksnost uvida u njenom filozofskom traktatu Pour une morale de l’ambiguïté (1947). Ono što sam razumela jeste da se ne možemo odreći slobode i tražiti moralni putokaz u Bogu. Pojednostavljeno, Bovoarova smatra da slobodu moramo prihvatiti i onda joj dati značenje, istovremeno imajući na umu brojne tenzije: prošlost i budućnost, duh i telo.