Povratak na fabrička podešavanja
Šta se dogodi kada odrasteš a tvoji idoli ostanu zakopani u detinjstvu zajedno sa posterima, pločama i velikim očekivanjima
Stiže mi tema novog BURO. printa – idoli. Otkud li to?, pitam se. Zateklo me.
Otvara se fajl u mozgu – „Moji idoli”. Na spisku: hipster među sedam sekretara SKOJ-a, najlepši Aga, Zigi Stardast i Slađana Milošević. I lista tu negde staje jer sam videla Seks pistolse i odlučila da budem panker, a pankeri „ne, ne veruju u idole”.
Imala sam osam godina i ukapirala sam da i „idoli” imaju krajnike. Kada kreneš od te nulte tačke, tokom odrastanja naučiš vrlo brzo da je prokletstvo upoznati onog kome se diviš jer se po pravilu razočaraš, pošto ne samo da ima krajnike nego ume da „davi gnjurca” pričajući dosadne priče na loop. Zato ako se nekom diviš, potrudi se da nije među živima ili da je oflajn.
Buntovništvo s razlogom i osvajanje slobode – to je bila naša furka. Generacije koje su došle su na te kvadratne metre metafizičke slobode stavile bar-kod, popele je na mrežu i monetizovale. I zato ne čudi da u trenutku kada ideš ka nekoj zrelosti želiš da preispitaš koga si sve obožavao, a više ne možeš da prepoznaš zašto si ga uopšte smatrao svojim idolom.
Generacija koja je rasla sa internetom, u piku „celebrity kulture” – bila je naivna. Ozbiljna industrija je radila na tome da „idoli” izgledaju nedodirljivo i seksi grešno, da bi se danas ta iluzija raspadala „u liveu”, otkrivajući koliko su ti ljudi toksični, lažni i da ne znaju gde biju, realno. Ne treba da idem u sitna crevca, dovoljno je reći – Britni.
Milenijalcima je prodata mantra o tome: „Radi ono što voliš i uspeh je tu, jer možeš biti šta god želiš.” Među njihovim idolima su Stiv Džobs kao i self made ikone, influenseri, self help gurui i boss bejbs. Kada si mlad, nemaš pojma da je dostizanje tih ideala – nemoguć a pride skup sport.
Sedamdesetih godina 20. veka vaspitavani smo na pričama iz II svetskog rata – pobedismo Nemce na foru, hrabrim srcem i zajedništvom, i u biće su nam sistemski ugrađeni samouverenost, stav „nikad rob” i svest da su najbolje stvari u životu besplatne. Sledeća generacija je pak izgradila takav sistem gde se i samopouzdanje plaća i gde ništa nije besplatno – sve košta, mnogo košta.
Evo, na primer, osamdesetih godina bile smo potpuno zaluđene Anais Nin i Erikom Džong, one su bile ključne za naše sazrevanje, baš kao što će biti revolucionarna serija „Seks i grad” devojkama generacije posle. Nama je književnost širila svest o tome da žene uživaju u seksu, da umeju da budu perverzne i da se toga ne treba stideti nego to slaviti. Paralelno sa Anaisinom knjigom „Tajne sveske” i Erikinim „Strahom od letenja” dogodilo se i otkriće G-tačke, pa se i u zvaničnim, uštogljenim medijima krenulo pričati o orgazmu na naučnopopularni i nimalo vulgaran i banalan način. I tako je ženski užitak postao front na kome se osvajala stvarna sloboda.