Karlo Roveli nije želeo da bude prost. Njegova knjiga Red vremena (L’ordine del tempo, 2017) ne želi da dokaže tezu dokonih da vreme ne postoji. On mu – vremenu – pristupa značajno suptilnije, dokazujući iz poglavlja u poglavlje da vreme nema sve one osobine koje mu svakodnevno pripisujemo. Ono nastaje iz odnosa, promena i perspektive.
Kada kasnimo, kada zaboravimo obaveze, terapiju ili da platimo ratu, kada nas ugreje mebl sedišta u pozorištu, ili zavedu redovi knjige – zašto ne i Rovelijeve? – kažemo kako smo izgubili pojam o vremenu. Bolje od italijanskog fizičara talentovanog za pisanje, bolje od velikih sativa na gotičkim tornjevima, bolje od svakog teatra, on i prikazuje i razlaže i ponovo sklapa čestice vremena. A mi već 11 godina naprežemo oči buljeći u plavo svetlo u nezgodnim ranojutarnjim terminima samo kako bismo tome svedočili.
Nikola Jokić je najunikatniji igrač u istoriji košarke.
Potreba modernog društva da određuje najbolje, kreira rang liste u večnosti i kvantifikuje sve što se u njemu događa, njega ne može ni da takne. Pitanje njegovog unikatnog stila čak nije ni stvar diskusije. Ni na početku sezone u koji brojni analitičari upiru prstom; ni na utakmicama na kojima lopta ne ulazi po navici. Od kada je Džejms Nejsmit izmislio košarku, nije bilo takvog košarkaša. Možda i ključni faktor njegove unikatnosti jeste način na koji Jokić upravlja vremenom.
Vreme potrebno za donošenje odluke razdvaja najveće majstore ceremonije od svih drugih. U tenisu to vreme staje u split-step u pripremi za udarac, u taj momenat kada najbolji igrač već zna gde će uputiti lopticu i koji su potencijalni efekti takvog poteza, pa mu telo po automatizmu donosi već sledeću odluku. U fudbalu je to odabir prijema kada je pas ka majstoru tek upućen, jer tim potezom otvara najmanje tri sledeće opcije i eliminiše mnogo varijabli koje ta igra donosi. U košarci je to onaj trenutak pre nego što lopta uopšte krene ka Jokićevim rukama.
Svaka stvar koja se dešava na terenu prolazi kroz njegove filtere – protivničke ofazivne i defanzivne šeme koje je naučio, akcije kojima je učio svoje saigrače, poimanje šta je najubojitijinačin da se ugrozi ili osujeti protivnik. Zatim u odnosu na trenutak utakmice, broj ličnih grešaka, vrelinu ruke saigrača ili protivnika, proračunava šta je najefikasnija odluka.
Tek onda dolazi sprovođenje.
To što je za čitav ovaj misaoni proces Jokiću, novom ambasadoru brenda Sprite, potrebno mnogo manje vremena nego što ljudsko oko može da sagleda ili mozak da izmeri – tajna je njegove unikatnosti. Pokušajte da mu posmatrate oči kada režiser prenosa podari krupan kadar. Videćete kako skenira; ako prepozna rupu, deluje odmah, nekad samo ošamari loptu u suprotnom smeru; ako je ne prepozna, onda – odbrojava. Jer je neminovno da se otvori.
Košarka je igra grešaka i Nikola Jokić je od dolaska u NBA ligu sporednim putevima hajpa, pokazao da je u stanju da ih racionalizuje i istovremeno gospodari vremenom baš svakog poseda i ritmom svake utakmice. Tako je postao surovi egzekutor koji uvek bira najefektivnije metode. Nekada će zaboraviti da šutira, trudeći se da proigra svakog slobodnog saigrača. Nekada će skakati i trčati, inicirajući da ritam kojim gospodari bude brz. A nekada će, ako već nema ko drugi, zatrpati koš rivala.
Najčešće će uraditi sve tri stvari. Videli smo to bar 201 put do sada.
U takvom poimanju igre i šahovskim partijama koje vodi sa svim rivalima i protivničkim trenerima, Nikola Jokić nikada nije ostavljao puno prostora za priču o rekordima. Tako unikatnom igrom stvorio je hiperprodukciju statističkih bravura i stvari koje niko nikada pre njega nije uradio. Ali to što je na listi igrača sa najviše tripl-dablova, na svega devet od apsolutnog rekorda u istoriji lige, nije tek jedan od rekorda o kom će pisati mediji.
To je dokaz kontinuiteta.
Svakog je čuda dosta za tri dana. Svakog unikatnog igrača za nekoliko sezona. Ali Jokić je učinio da njegova sposobnost egzekucije i jedinstven stil kojim igra – traju. Samo trajanje može da omogući više od 200 utakmica sa ostvarenim tripl-dablom, a za trajanje postoji još jedan važan pojam – adaptacija. Čitava liga već godinama pokušava da mu doaka, da ga pročita, da predvidi; ali on tome izmiče svestan da ne sme da prestane da osvežava svoju igru. Da obogaćuje asortiman.
Zvuči gotovo apstraktno da je neko u stanju da istovremeno funkcioniše i razvija svoje veštine u nekoliko ravni. Jokić je iz sezone u sezonu bivao snažniji, ali i okretniji; učio je da bolje čita u odbrani i izmišljao nove načine da bude opasan u napadu; svoje je saigrače činio boljim, a protivnicima bez greške pronalazio slabe tačke. I svake godine, sve stariji i prebijeniji od muke rivala, bio sve svežiji.
Zato je brojanje tripl-dablova važno čak i za one koji se groze puke statistike. Rekord koji će Jokić neminovno oboriti, biće neoboriv (heh) dokaz da mu pripada čitava jedna košarkaška era. A nama, dok buljimo oči u plavo svetlo u nezgodnim ranojutarnjim terminima, ostaje da odbrojavamo. Onako kako on odbrojava kad primi loptu, čekajući da protivnik pogreši. Onako kako su govorile neke stare NBA reklame – slušajući svoj unutrašnji glas, svoju žeđ.
Fotografija: Profimedia, PROMO