OASIS: Velika ljubav čiste bratske mržnje

Bio je 22. dan poslednjeg letnjeg meseca 2009. godine u Parizu, kada je Lijam počeo da viče, ušavši u bekstejdž. „Ovaj lik je postao prava diva. Ponaša se kao jebeni Kevin Kigen. Kao seka-persa. Fuj”, urlao je dok nije ostao bez glasa, lomeći šta god se našlo pred njim. Njegov brat Noel, ubrzo je mirnim korakom došao sa scene, pokupio svoje stvari i još mirnije odšetao, čuvši za sobom kako Lijam zbog toga još više šizi. Pitao je jednog od momaka iz ekipe kako je tog dana prošao Mančester Siti. Baš tog dana, kada se Oasis trajno – makar smo tako mislili – raspao, njihov omiljeni klub odigrao je prvu utakmicu pod novim vlasnicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i pobedio Vulverhempton golom Emanuela Adebajora, na asistenciju Karlosa Teveza. „Tevez je strašan igrač”, rekao je Noel te večeri kada se u jednoj tački sastavio kraj jedne i početak druge ere.

Prošlo je tačno 6.236 dana do utakmice na Enfildu, u kojoj je Liverpul trebalo da dočeka Mančester Siti, koji je samo nekoliko dana ranije proglašen krivim za 114 od 115 tačaka optužnice za industrijsku prevaru. Na šipci gostujućeg sektora, stajao je Noel Galager, smejući se u lice i protivniku i presudi u sudbini. U zelenoj Stone Island jakni, klasičnom plavom džinsu i adidas Gazelama, bio je obučen u odelo superheroja čitavog jednog sveta običnih ljudi koji se lože strašću dečaka. I ponovo se našao u istoj istorijskoj tački sa svojim voljenim klubom, na kraju jedne i na početku nove ere.

Sve što se dogodilo u međuvremenu, između te dve tačke, fudbalska je istorija, okrunjena (pažljivo čitajte) sjajnom srebrninom i velikim noćima za pamćenje. Sve što se pre toga događalo i sve što će se posle toga događati, to je muzička istorija. A u Engleskoj se one, kao nigde drugo, jedna kroz drugu prelamaju.

ŠIFRA 60-90

Dve naproduktivnije muzičko-fudbalske decenije, one koje su stvorile kulturni kapital koji je dovoljno učešće za sve kreditne rizike budućnosti, bile su šezdesete i devedesete godine 20. veka.

Engleska je 1966. godine organizovala Svetsko prvenstvo i prvi i – ispostaviće se – poslednji put podigla taj i bilo koji drugi veliki trofej. Veće face od Bobija Mura i braće Čarlton tih dana bile su samo muzičke zvezde – Bitlsi su vedrinom beat benda širili pop muziku poput proročanstva, Stonsi su bili nemilosrdniji, grublji i skoro jednako voljeni, a The Who je svirao na talasu mladalačkog prkosa. U toj su deceniji nastale i neke od pesama koje će do današnjeg dana ostati najveće fudbalske himne.

Devedesete su sponu fudbala i muzike učinile opipljivom, u svom znoju, strasti i lamentiranju nad sudbinom onih čiji prkos nije našao svoje ishodište. Engleska je dva puta došla nadomak trofeja, jednom u Italiji devedesete i drugi put kod kuće, 30 godina nakon svetske titule i oba puta se sve survalo u provaliju fudbalske adaptacije antičkih tragedija. To Evropsko prvenstvo imalo je svog zvaničnog muzičkog urednika, što dokazuje koliki je uticaj britpop imao na život na Ostrvu. Bili su na njegovim pažljivo planiranim plejlistama i Blur i Pulp i Suede i Elastica i Shed Seven, ali znalo se čiji su vratovi gitare najčvršća muzičko-fudbalska spona.

AUTSAJDERSKI PREDUSLOV

Oasis je uživao da tka naličje fudbalskih narativa. Nema fanatika igre koji za dublje eksplikacije svojih emocija, nagona i strasti ne koristi pop-kulturne reference. Oasis je za svoju muziku koristio fudbalske paralele. Svirali su u dresovima, a sponzor Sitija je tih godina, prikladno, bio „Brother”. Oblačili su se kežual, ne odstupajući od bilo kog navijača koji će pre utakmice prosuti pintu piva u grlo, na utakmici reku suza, a posle utakmice krv i zube protivniku. Kada ih fotograf NME voda po gradu i slika za intervju i novi album, najbolje fotografije naprave baš u Flikfort ulici, kao neželjeni ali prigodan omaž igraču Sitija Gariju Flikfortu. Heroj svih momaka iz benda – za koga god navijali – bio je Robin Frajdej, pijani, korpulentni centarfor iz sedamdesetih. I svi su se kleli u Besta. „Oni tamo (prst ka Old Trafordu) voleli su ga jer je bio sjajan igrač”, rekao je jednom Noel. „Mi ga obožavamo jer je živeo da bi se dobro zabavio”.

U korenu tako građenog identiteta bila je čista bratska mržnja.

Ali ne žurite, u vreme kada Oasis snima prve pesme i puni prve stadione, iako Lijam i Noel jesu dve prirode, nema mržnje. Govorimo o mržnji koju je njihov otac osećao prema svojoj rođenoj braći, osećajući se kao odbačeni deo porodice. Ta su braća volela Junajted, pa za tog klinca nije bilo dileme. Tako je i sinove poveo na Siti, dajući im i u fudbalskom smislu autsajderski preduslov, tako dobro ukalupljen u sranje od života koji živi niža srednja klasa na Ostrvu, a koji ih toliko inspiriše. I kada u „Some Might Say” na zrake optimizma odgovore stihom – idi pa reci to onome koji ne može da zablista. I kada u „Bring It Down” kažu – ti si izopštenik, ti si niža klasa. I kada čitave albume posvete tom vakuumu u kom obitava običan čovek, sa svim svojim niskim strastima i beznadežnostima, uvek je to bilo pomalo i o njihovom omiljenom klubu i o navijačima svih klubova ovog sveta.

Lijam je bio tvrđi. Noel oduvek sabraniji (heh). Kada se jednom L. potukao na trajektu sa grupom navijača, pa mediji do detalja opisivali kako su letele staklene boce, pucale kosti od motki i improvizovanih palica i kako je sve ličilo na tuču pobesnelih huligana, N. mu je rekao: „Ponašaš se kao idiot. Idi navijaj za Vest Hem, to samo njima priliči”.

Uvek je, na kraju svake strofe, na kraju svake priče, na kraju svake duge noći – bio fudbal.

I kada su se posle dugih trzavica i teških lomova konačno razdvojili, opet je na kraju ostao fudbal. Samo optočen srebrninom novog Mančester Sitija. Stotine miliona funti sipane su šakom i kapom, kršena su sva pravila o funkcionisanju omladinskih škola, otimani su mladi talenti, doveden je i najbolji trener u istoriji fudbala i ispunjena mu je svaka igračka želja, a čitav svet je sa gađenjem govorio o „novom licu nekada velikog kluba”. Navijači svikli samo na tugu, pristali su na novi identitet jer im je on doneo pobede. Jedino što je povezivalo novi Mančester Siti sa tradicijom i old skul navijačima, jedino što su i sami mogli da koriste kao poveznicu s autentičnim fudbalom bio je Oasis. Istovremeno, to je u godinama ponora pakla koji su pojedinačno i međusobno Galageri prolazili, bilo jedino što ih je činilo relevantnim.

ZAUZMI SVOJE MESTO

U međuvremenu se igra u potpunosti promenila. Njeni akteri naročito. Likovi poput Robina Frajdeja, tako pijani i grubi i iskreni u svojoj sirovosti, postali su daleka fudbalska istorija. Višeslojni omaži poput onog Gariju Flikfortu izgubili su se iz popularne kulture, onom brzinom kojom je fudbal umesto nje u svoj zagrljaj prihvatio konzumerističku kulturu, najskuplje brendove, idiotske autfite i modne gurue koje bi na Mejn roudu 1994. išamaralo pola tribine, na čelu sa Lijamom. Ne zato što ne znaju svoj posao, nego zato što ne znaju čemu je gde mesto.

Onako kako to ne znaju ni moderni fudbaleri, koji poput primadona koriste svaku priliku da pokažu sve one osobine zbog kojih bi se nekadašnji igrači stideli. S pravom na te kulturološke promene namršteni Roj Kin, koji prezire braću Galager više nego oni njega, kaže: „Let’s roll our sleeves up”. Oasis je bend iz vremena kada se fudbal igrao zavrnutih rukava i kako je taj retro pristup postajao sve dublje zaglavljen u prošlosti –

tako su njihove pesme u fudbalskom svetu postajale sve jači okidač za nostalgiju.

Apsurdnim razvojem situacije, jednako su ih, uprkos dugoj pauzi, slušali i old skul tipovi koji su se malopre ispolivali tamnim pivom po svom Fred Periju i klinci koji stasavaju u novoj eri Mančester Sitija i zabole ih baš za poreklo novca kojim je kupljen Kevin De Brujne, kad ovaj saseče loptu i pogodi teledirigovani pas od 70 metara.

Onda je uvek sabraniji (opet heh) Noel u jednom intervjuu poručio bratu da „ako zaista želi pomirenje može da ga kontaktira”. Onda je u Redingu na festivalu Lijam bratu posvetio pesmu „Half the World Away“. Onda je počelo snimanje dokumentarca koji je premijerno prikazan u Veneciji ove godine. I onda je došla na red povratnička turneja, na koju je pohrlilo i mlado i staro, i radničko-udarničko i bogato-prebogato i kuso i repato i ostrvsko i kontinentalno. I onda više nije bilo stadiona u Evropi na kom se pred utakmicu ili na poluvremenu ne trese neki od njihovih hitova.

Nije, naravno, samo do fudbala. On je doprineo njihovom povratku na velika vrata u onoj meri u kojoj je bio sastavni deo njihovog ljudskog i muzičkog identiteta. Ali je simptomatično da tog 11. oktobra 2026. na Enfildu, dok se Noel Galager u svojoj Stone Island jakni smeje u lice sudbini i protivniku i zakonima, nije bilo nijedne poruge, nijedne teške uvrede, koja nije referisala na njihove stihove, naslove, ili albume. I simptomatično je da navijači Lacija ove sezone bojkotuju utakmice svog kluba na domaćem terenu zbog cene ulaznica, ali su na Olimpiku istakli parolu „Welcome back fucking Galagher brothers” kada su objavili da će svirati u Rimu narednog leta. Za taj koncert – nemojte nikom reći – uzalud sam stajao u virtuelnom redu nadajući se nekoj od jeftinijih ulaznica. Poskupela je ljubav, taman koliko su i dresovi koje ne prodaje Umbro nego Luj Viton.

U tom je opštem poskupljenju Oasis uspeo da ne pojeftini ono što je predstavljao. I da kada čitav svet posle Mundijala u Americi opet peva Wonderwall, oni podsete na one stihove sa B strane te ploče. Stihove u kojima je tajna i nastanka i opstanka tog benda.

The game is kicking off in around the park
It’s 25-a-side and before it’s dark
There’s gonna be a loser
And you know the next goal wins

Fotografije: Profimedia