Pismo palom ortaku: Džef Mils objasnio zašto je Huan Atkins važniji nego što mislimo

Tvorac tehno muzike, da, dobro ste pročitali, osnivač muzičke kulture koja generiše mnogo pažnje, uticaja, pa ako baš hoćete i novca, Huan Atkins, preminuo je 31. oktobra u Meksiko sitiju, u svojoj 64. godini. Pronađen je bez svesti u hotelskoj sobi, a skončao u bolnici. Izdalo ga je srce.

The New York Times, čvrsti stub američkog novinarstva, nije pisao o „kumu detroitskog tehna“. Pisao je o drugoj muzičkoj figuri, Martinu Erlikmanu, dugogodišnjem menadžeru Barbare Strejsend. Efemerno.

Niko ne simpatiše ljude koji po nečijoj smrti pričaju o sebi. Neko to zove „performativnom tugom“, neko teorijom „nastavljenih veza“. Žaleći za nekim zapravo žalimo i za verzijom sebe koja više ne postoji. Ali ovde nije reč o tome.

Gotovo da nema disk-džokeja koji na neki način nije odao počast Huanu Atkinsu. Ipak, iznimnu širinu i dubinu dotakao je čarobnjak Džef Mils. Gospodin koji ne govori mnogo, napisao je opširno ali istančano oproštajno pismo palom ortaku. Inicirajući važno pitanje:

Koliko zapravo poštujemo pionire muzičkih žanrova i na koji način to poštovanje pokazujemo?

Džef Mils istakao je da se s Atkinsom poznavao duže od 45 godina. Akcentovao je početak osamdesetih godina, kada je Huan Atkins snimao zajedno sa Rikom Dejvisom, na taj način kreirajući poligon za igru ne samo tehno, već i hip-hop zvuka.

Imati gotovo proročki dar za predviđanje je privilegija data malom promilu ljudske statistike. Huan Atkins je, tvrdi Mils, bio upravo to. Vizionar koji je muziku postavio kao sredstvo za razmišljanje o budućnosti. Graditelj mosta ka 21. veku, živi dokaz da je nešto takvo uopšte moguće. Njegova muzička vizija imala je snažan uticaj na detroitske klince i pre nego što su se pojavili žanrovi i pojmovi tehno i haus. Mils podvlači da je Huan Atkins omogućio potpuno drugačije načine da se obitava u stvarnosti – kroz muziku koja predviđa budućnost.

Ipak, Džef Mils nije se zadržao samo na tome. Pišući o umetniku čija je vizija izgradila čitavu tehno kulturu, podelio je stav da Huan Atkins nikada nije dobio priznanje koje je zaslužio. Odnos scene prema svojim pionirima i jeste deo šireg konteksta „civilizacijskog nemara“: poštujemo tek kada izgubimo.

„Svi smo ga poštovali, u to ne sumnjam. Ali da li je to bilo dovoljno“, pita Mils. Poređenja radi, iskoristio je primer Pikasa i Majlsa Dejvisa. Da li je Atkins na toj razini? Nije, a zaslužuje je.

Da je pogodio u metu potvrđuju emocije Svena Vata, Miss Kittin, Seta Trokslera, Dubfire-a i ostalih disk džokeja sa tehno A liste. Svi odreda priznali su Milsu da ih je naveo na razmišljanje. Čak je i Arijel Atkins, Huanova ćerka, rekla da kao mlada rejverka uošte nije bila svesna uticaja koji je njen otac ostavljao i ostavlja u okvirima „motornog grada“.

Bilo bi dobro ne čekati da nas neko napusti da bismo mu rekli koliko nam je bitan.

Ako ništa drugo, ostaju trake Huana Atkinsa koje će živeti kroz vreme. Ili kroz budućnost, koju je tako volšebno umeo da predvidi. Ovo su neke od njih:

HUAN ATKINS – KUM TEHO ZVUKA

Rođen je u Detroitu, 1962. Sa 15 godina dobio je prvi sintisajzer, KORG MS-10, koji mu je kupila baka. Svirao je i bas gitaru. Docnije je priznao svoju fascinaciju nemačkim bendom Kraftwerk. U srednjoj školi upoznao je Derika Meja i Kevina Saundersona. Njih trojica smatraju se „svetim trojstvom“ tehno muzike. Ritam mašine, koje su pre njih korišćene kao pomoćni instrument za bendove, predstavili su kao glavne alate za stvaranje muzike. „Možda će imati drugačije obrasce, ali tehno je tu da ostane“, rekao je u intervjuu za Miami New Times 2010. godine.

Fotografije: Naslovna – Juan Atkins by Marie Staggat, Profimedia; Promo