Sećate li se prvog puta kada ste se povezali na internet? Sigurno da se odgovor na ovo pitanje razlikuje u zavisnosti od toga kojoj generaciji pripadate, međutim, gotovo da bih sa sigurnošću mogla da kažem, kako god da su izgledala prva surfvovanja za vas i za mene, osećaj na tim talasima je, za sve nas, bio isti – osetili smo mogućnost.
Internet je u svojim prvim danima života (među običnim ljudima) obećavao da će svako ko ima pristup računaru i konekciji moći da objavi svoje mišljenje, pronađe istomišljenike ili stupi u razgovor sa potpunim strancima, bez obzira na geografiju, društveni položaj ili institucionalni autoritet. Danas, nekoliko decenija kasnije, mogućnosti komunikacije gotovo su neograničene. Tome smo se i nadali, zar ne? Mogućnost je aktualizovana, (zar ne?) i sada smo… srećni? Zar ne?
Fotografija koja izgleda autentično možda nikada nije snimljena. Komentar koji deluje kao spontana reakcija možda je generisao algoritam. Hiljade ljudi koji dele isto mišljenje možda uopšte nisu ljudi. Tekst koji čitate možda je nastao tako što je jedan sistem veštačke inteligencije preradio sadržaj koji je prethodno proizveo neki drugi.
Da, zaista, mogućnosti komunikacije gotovo su neograničene – samo što više nismo sasvim sigurni sa kim zapravo komuniciramo. Nije više potrebno da zamislimo distopijsku budućnost u kojoj mašine razgovaraju međusobno, dok ljudi samo posmatraju. Elementi takvog interneta već postoje.
Međutim, pre nego što proglasimo njegovu smrt, trebalo bi da se zapitamo šta tačno umire. Sloboda komunikacije? Autentičnost ljudskog izražavanja? Naše poverenje u informacije? Ili samo jedna, možda pomalo idealizovana, predstava o internetu koji smo nekada poznavali?
Internete, počivaj u miru – šta je Dead Internet Theory?
Dead Internet Theory, odnosno teorija mrtvog interneta, nastala je u anonimnim onlajn zajednicama, a širu pažnju privukla je 2021. godine, nakon objave na forumu Agora Road’s Macintosh Cafe. Njeni zagovornici tvrdili su da je internet još oko 2016. prestao da bude prvenstveno prostor ljudske komunikacije i postao sistem u kojem većinu sadržaja i interakcija proizvode automatizovani nalozi.
U svojoj ekstremnijoj verziji, teorija podrazumeva i koordinisanu zaveru država i tehnoloških kompanija koje navodno koriste takvu infrastrukturu da bi manipulisale javnim mnjenjem. Za postojanje jedinstvenog plana te vrste nema pouzdanih dokaza. Ipak, ono što je pre nekoliko godina delovalo kao još jedna internet teorija zavere danas se sve češće koristi za opisivanje stvarnih promena u digitalnoj kulturi.
U septembru 2021. godine, novinarka Kejtlin Tifani objavila je u magazinu The Atlantic tekst Maybe You Missed It, but the Internet ‘Died’ Five Years Ago, analizirajući neobične, gotovo identične objave koje su se masovno pojavljivale na tadašnjem Twitteru. Različiti nalozi, različite profilne fotografije, ali gotovo iste rečenice i isti obrasci ponašanja. Čitava mreža korisnika izgledala je kao skup međusobno nezavisnih ljudi, iako je način njihovog izražavanja sugerisao nešto mnogo… mehaničkije (ergo, manje ljudski).
Danas, kada generativna veštačka inteligencija omogućava proizvodnju uverljivog teksta i slike koja svakim elementom osim suštinom i prirodom podseća na fotografiju u gotovo neograničenim količinama, taj fenomen više nije toliko neobičan. Bili smo brzi. Međutim, teorija mrtvog interneta postavlja pitanje koje je mnogo značajnije od utvrđivanja procenta lažnih naloga: šta ostaje od društvene mreže ako prestanemo da verujemo da je društvo koje na njoj vidimo stvarno?
Koliko je interneta zaista ostalo ljudsko?
Prema izveštaju kompanije Imperva za 2026. godinu, automatizovani programi bili su odgovorni za više od 53 odsto analiziranog veb-saobraćaja tokom 2025. godine. Drugim rečima, više od polovine zahteva koje su serveri u posmatranom uzorku primali nije poticalo od ljudi koji neposredno pregledaju stranice. Podatak zvuči kao gotovo konačna potvrda teorije mrtvog interneta, ali postoji važna razlika između automatizovanog saobraćaja i automatizovanog društvenog života.
Bot nije nužno lažni korisnik koji pokušava da nas prevari. Automatizovani sistemi koriste se za indeksiranje pretraživača, proveravanje dostupnosti veb-stranica, različite tehničke servise i brojne legitimne operacije bez kojih internet ne bi funkcionisao. Saobraćaj koji oni generišu nije isto što i sadržaj koji vidimo, niti dokazuje da je većina komentara na društvenim mrežama lažna.
Koliko sadržaja danas zaista stvaraju ljudi je zapravo relevantnije pitanje. Istraživanje Pew Research Centera, objavljeno u avgustu 2026. godine, analiziralo je gotovo pola miliona veb-stranica na engleskom jeziku. U uzorku iz jula 2026. približno deset odsto stranica pokazivalo je značajne tragove „autorstva“ ili obrade (uz pomoć) veštačke inteligencije. Međutim, kada su istraživači izdvojili samo stranice nastale nakon pojave ChatGPT-ja, taj procenat premašio je jednu trećinu. Druga analiza, koju je u maju 2026. objavila kompanija Graphite, procenjuje da je približno polovina novijih onlajn članaka u njenom uzorku pretežno generisana pomoću alata generativne veštačke inteligencije.
Ovi rezultati nisu međusobno kontradiktorni. Jedno istraživanje ispituje širi uzorak veb-stranica, uključujući stariji materijal, dok drugo analizira novije članke. Uz to, oba se oslanjaju na detektore sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom i LLM modelima koji na njoj počivajiu, čiji rezultati nisu nepogrešivi. Stoga, ne možemo tvrditi da je polovina interneta veštačka (tj. ne-ljudska?), ali možemo zaključiti da je proizvodnja sadržaja (na internetu) prestala da bude pouzdan pokazatelj ljudskog prisustva (na internetu).
Količina objavljenih informacija raste, dok njihov broj sve manje govori o broju ljudi, ideja i iskustava koji iza njih stoje.
Kada algoritmi počnu da aplaudiraju jedni drugima
Jedan od najbizarnijih simbola novog interneta postao je takozvani Shrimp Jesus, niz generisanih foto-realističkih slika na kojima je Isus Hrist prikazan kao neobičan spoj ljudskog tela i morskih plodova. Takve slike pojavljivale su se na Facebooku praćene hiljadama reakcija i komentara, neretko jednostavnim – Amen. Na prvi pogled, reč je o gotovo nadrealnoj (pa i nadrealističkoj, čak) internet šali. Međutim, fenomen ukazuje na ozbiljniji problem – sistem u kojem je cilj proizvesti što više reakcija, bez obzira na kvalitet ili smisao sadržaja.
Upravo ovakva proizvodnja digitalnog materijala dobila je naziv AI slop, izraz za masovno generisane, često nekvalitetne tekstove, slike i video-materijale* koji preplavljuju digitalne platforme. Njihova svrha nije nužno da bilo koga informišu, zabave ili navedu na razmišljanje. Ponekad je dovoljno da izazovu bilo kakvu reakciju koja će algoritmu signalizirati da sadržaj zaslužuje dodatnu vidljivost.
U toj logici krije se i važna psihološka dimenzija. Ljudi su društvena bića i u procenjivanju informacija često se oslanjaju na ponašanje drugih. Ako određena objava ima hiljade pozitivnih reakcija, možemo biti skloniji da je doživimo kao relevantnu, verodostojnu ili makar vrednu pažnje. Psihologija ovaj mehanizam povezuje sa fenomenom social proof, odnosno društvenim dokazom: kada nismo sigurni kako da procenimo određenu situaciju, ponašanje drugih koristimo kao orijentir.
Međutim, šta se događa kada ti drugi ne postoje – a tema je važna, na primer psihološki, sociološki, politički ili kultorološki, ili postoji (implicitna) namera da nas poruka unutar sadržaja navede na određeno ponašanje – na primer, da kupimo određeni proizvod ili odaberemo određenu ideološku stranu (pa, u skladu sa time, i stranku)? Istraživanje objavljeno 2026. godine u časopisu Cognitive Science, koje je obuhvatilo 1.015 učesnika, ispitivalo je fenomen iluzije konsenzusa. Pokazalo je da ponavljanje iste tvrdnje iz izvora koji nisu međusobno nezavisni može, naročito pri manjem broju izlaganja, ostaviti sličan utisak kao saglasnost više nezavisnih izvora. Istraživanje je ujedno pokazalo da ljudi pod određenim uslovima ipak razlikuju stvarni od prividnog konsenzusa.
To je nijansa, ali važna. Ne postoji dokaz da nas svaka botovska kampanja automatski uverava u ono što propagira, međutim postoji razlog za zabrinutost kada društveni signali na osnovu kojih procenjujemo javno mnjenje mogu biti proizvedeni bez stvarne društvene podrške. Tada ne govorimo samo o dezinformacijama, već o nečemu suptilnijem (i opasnijem) – simulaciji društva.
*reč snimak ne koristim jer bi implicirao da je neko snimio, odnosno da je usnimljen u realnosti, što sa generisanim sadržajima nikada nije slučaj; otuda, ni veštački generisane slike, koliko god ličile zapisima svetlosti, ne smemo zvati fotografijama.
Internet je postao besmislen(?)
Bilo bi zgodno da za sve okrivimo taj, tako eteričan fenomen, koji zovemo veštačkom inteligencijom. Međutim, poslovni model koji danas omogućava masovnu proizvodnju digitalnog sadržaja nastao je mnogo pre pojave savremenih generativnih alata. Društvene mreže postepeno su postojale manje servisi koji nam prvenstveno prikazuju ono što objavljuju ljudi koje pratimo, a više sistemi koji predviđaju na šta ćemo (najverovatnije) reagovati.
Tehnološki pisac i aktivista Kori Doktorou ovaj proces opisuje pojmom enshittification, koji se najpribližnije može razumeti kao postepeno urušavanje kvaliteta digitalnih platformi. Prema njegovoj analizi, platforme najpre privlače korisnike kvalitetnim uslugama, zatim sve više prilagođavaju poslovanje oglašivačima i drugim komercijalnim partnerima, da bi na kraju počele da pogoršavaju iskustvo i jednima i drugima u korist sopstvene profitabilnosti. U eseju objavljenom u časopisu Bulletin of the Atomic Scientists u septembru 2026, Doktorou naglašava da problem nije samo tehnološki, već i politički i ekonomski. Koncentracija moći, slaba konkurencija i nemogućnost korisnika da jednostavno napuste određeni servis stvaraju uslove u kojima kompanije mogu da smanjuju kvalitet bez ozbiljnijih posledica.
Veštačka inteligencija u takav sistem ulazi kao fino naštelovan instrument: omogućava da se sadržaj proizvodi brže, jeftinije i u većim količinama. Ako algoritam nagrađuje reakciju, a ne vrednost informacije, veštački generisani sadržaji samo ubrzavaju proces koji je odavno započet. Postoji i još jedan paradoks. Internet je decenijama funkcionisao kao mreža međusobno povezanih izvora. Čitali smo jedan tekst, preko linka odlazili na drugi, upoređivali informacije i, barem u idealnom slučaju, samostalno dolazili do zaključaka.
Danas sve veći deo tog procesa prepuštamo sistemima koji nam odmah nude sažetak. Prema istraživanju Pew Research Centera iz jula 2025, korisnici Google pretraživača kliknuli su na tradicionalne rezultate u osam odsto poseta stranicama koje su sadržale sažetak generisan veštačkom inteligencijom, naspram 15 odsto kada sažetka nije bilo. Nalaz ne dokazuje da su ovi sažeci jedini uzrok razlike, ali pokazuje koliko se ponašanje korisnika menja u novom okruženju.
Internet tako postepeno može da prestane da bude prostor kojim se krećemo i postane servis koji nam servira gotove odgovore. Onog trenutka kada prestanemo da otvaramo (i proveravamo) izvore, sve ređe vidimo ko je informaciju proizveo, kako je do nje došao i šta je u procesu sažimanja možda izgubljeno.
Reddit, poslednje utočište stvarnih ljudi
Uprkos dominaciji algoritamski organizovanih sadržaja, pojedine internet zajednice i dalje funkcionišu prema nešto drugačijoj logici. Reddit je endemičan primer. Njegova struktura zasnovana na tematskim zajednicama omogućava korisnicima da učestvuju u dugim diskusijama, postavljaju konkretna pitanja i dele iskustva koja nisu nužno namenjena širokoj publici. Kada tražimo preporuku za određeni automobil, savet o popravci računara, iskustvo sa nekim proizvodom ili raspravu o video-igri, često nam je korisnije da pročitamo deset detaljnih komentara nepoznatih ljudi nego generički promotivni tekst.
Reddit ima i nešto izraženiju mušku publiku. Prema istraživanju Pew Research Centera iz 2026, platformu koristi 27 odsto muškaraca i 23 odsto žena u SAD, dok podaci YouGova pokazuju da muškarci čine približno 59 odsto američke Reddit publike. Međutim, demografski sastav nije ono što ga čini relevantnim za ovu raspravu. Mnogo je važnije to što se na platformi, naročito u zajednicama posvećenim tehnologiji, gejmingu, sportu i specifičnim interesovanjima, još uvek insistira na razmeni iskustava i aktivnom učešću korisnika.
Ipak, Reddit nije imun na problem koji analiziramo. Naprotiv, 2026. godine platforma je počela da uvodi oznake za automatizovane naloge i dodatne provere korisnika čije ponašanje ukazuje na moguću automatizaciju. Prema zvaničnom saopštenju Reddita iz jula, njihovi sistemi tada su svakodnevno poništavali gotovo dva miliona neautentičnih glasova i presretali desetine hiljada spam objava i komentara.
Redditovi podaci predstavljaju procenu same kompanije, ali dobro ilustruju razmere izazova. Istovremeno, 2024. godine Reddit je proširio partnerstvo sa Googleom, omogućavajući pristup velikom korpusu svojih javnih razgovora i za razvoj tehnoloških proizvoda – uključujući modele veštačke inteligencije.
How funny. Ono što Reddit čini vrednim – autentična ljudska iskustva – postaje dragocena sirovina za sisteme koji mogu da oponašaju ljudsko izražavanje. Ako budemo morali da dokazujemo da smo ljudi svaki put kada poželimo da učestvujemo u javnoj diskusiji, šta će se dogoditi sa anonimnošću, koja je decenijama omogućavala slobodnije izražavanje na internetu?
Molim vas, (nemojte da) pustite internet da umre
Stari internet nije bio savršen. Forumi su bili puni dezinformacija, anonimnost je omogućavala uznemiravanje, a različite interesne grupe pokušavale su da manipulišu javnim mnjenjem mnogo pre ChatGPT-ja. Međutim, postojala je važna razlika između interneta na kojem smo uglavnom sami tražili sadržaje i današnjih platformi koje neprekidno odlučuju šta će privući našu pažnju.
Zato, možda i treba pustiti internet (kakav je sada) da umre. Obnova digitalne kulture ne zahteva povratak u prošlost, već drugačiji odnos prema tehnologiji koju već imamo i, posebno, onoj koju ćemo tek imati. Pre svega, značilo bi da kvalitet komunikacije ponovo postane važniji od njenog obima.
Ako internet predstavlja prostor u kojem ljudi razmenjuju znanje, ideje, sećanja, neslaganja i iskustva, njegova budućnost neće zavisiti isključivo od toga koliko će napredovati veštačka inteligencija, već i od toga šta ćemo mi (svi) učiniti kako bismo ga (opet) učinili mestom – gle ironije! – ljudskim.