Da li se odlukom Akademije rat Spielberg VS. Netflix priveo kraju i ko je “pobedio”?

Dok je mnoge radovao veliki uspeh filma Alfonsa Cuaróna „Roma“ na ovogodišnjoj dodeli Oskara, neki nisu mogli da pređu preko činjenice da se film na stranom jeziku našao u nominacijama za čak deset kategorija, da je osvojio tri nagrade, i činjenice je da je pregazio granice kutije „foreign language„. Postavlja se onda logično pitanje: da li je ovakav događaj prošao kompletno u sreći i veselju, bez govorkanja i slona u sobi koji je sedeo, srkutao šampanjac, i nosio natpis „Je l’ to NETFLIX pobeđuje?“ 

Sve veća popularnost i dobre kritike Netflixovih filmova počele su da zabrinjavaju establišment filmske industrije. Već neko vreme se polemiše da li je Netflix kriv za pad prodaje i gledanosti „prestižnih filmova“ što mnoge holivudske figure u priličnoj meri i brine i iritira, među kojima je na prvom mestu Steven Spielberg, koji ni manje ni više smatra da Netflixovi filmovi treba da budu izuzeti iz nominacija za Oskara. Pitanje Netflixa, postojanja i načina na koji on menja filmski i tv svet, uistinu je otvoreno već neko vreme. Ali sada se prvi put surećemo sa ovakvim radikalnim idejama i unutrašnjim politikama i podele na tabore spilbergovaca i netfliksovaca. Sa stanovišta gledalaca otvara se čisto zdravorazumsko pitanje: po čemu se filmovi nominuju- po sveukupnom kvalitetu, ili po setu ustaljenih i novouspostavljenih pravila koje uspevaju da ispoštuju (makar bili i nikad veća glupost)? Odgovor nažalost već znamo, čemu je dokaz i to što se svaki put prijatno iznenadimo kada odgledamo nešto zaista dobro.

Bilo kako bilo, Netflix je dakle optužen da: previše troši na svoje filmove, da su im filmovi jako kratko na biskopskim repertoarima, da ne poštuje pravila bioskopskog prozora prikazivanja od 90 dana, da ubija bioskop zato što su im filmovi dostupni u 190 zemalja širom sveta i to 24/7, da ne prijavljuje zaradu na blagajnama, i da zbog toga posećenost i gledanost ne mogu da se isprate… Jednom rečju, Netflix unosi haos i anarhiju u precizno uređeni filmski sistem. Drugom, koga briga i da li je zaista bitno? Ispostavlja se da možda i nije toliko jer uprkos spekulacijama i najavljivanim promenama pravila za kvalifikaciju za ulazak u trku za Oskara, i borbe za sprečavanje Netflixa da opet pokida u glavnim kategorijama, Akademija je odlučila da neće menjati dosadašnja pravila.

Odbor se sastao i izglasao da zadrži status quo, što znači da svaki dugometražni film može biti razmatran za nominaciju za Oskara sve dok ispunjava uslove od: sedam dana prikazivanja, tri puta dnevno, u Los Anđelesu. Filmovi mogu da se prikažu i na alternativnim platformama kao što su Netflix ili Amazon Prime, na dan ili nakon prvog dana objavljivanja i da ostanu kvalifikovani. Predsednik Akademije, John Bailey, rekao je da podržavaju biskopsko iskustvo kao sastavni deo filmske umetnosti i da je diskusija bila prilično teška, kao i da bi za buduće odluke, odbor voleo dalje, temeljne studije velikih promena koje se javljaju u industriji. Ipak, Netflix can chill… barem za sad.

Jasno je da je ovo zapravo u samoj suštini pitanje sudara stare ere i nove ere. Sukob vladajuće filmske klase i streamera sa dubokim džepom, i da je prvima teško da priznaju da drugi preuzimaju primat. Netflix je u moru rimejkova i akcionih blokbastera u kojima se Holivud žalosno i žestoko zaglavio, autorima ponudio predivno rešenje: lepo upakovanu umetničku i kreativnu slobodu, sa velikom mašnom u vidu 130 miliona gledalaca. Kao što je Joel Coen rekao: „Oni su ljudi koji uleću i daju novac na filmove koji nisu ekranizacija Marvelovih stripova, niti velika franšiza akcionog filma u sedam delova, niti bilo šta tome slično.“ 

Netflix, dakle definitivno ne uništava film već daleko pre spašava filmsku industriju od prevaziđenosti, autoantikvarnosti, skučenosti fiksiranih ideja elite industrije i preterane koncentracije na jedan jedini model distribucije. Ako troše previše para, okej – može im se. Oni zarade na glupostima (da, mašem zastavicom i navijam za njih, ali da rade i bezveznosti, rade) ali barem su i spremni da ulože u nečiju ideju, što meni zvuči kao fer igra. Ne prave izveštaje sa blagajni, pa, svidelo nam se to ili ne, target grupa je sada na drugom mestu. A što se tiče dužine prikazivanja u bioskopima ili uopšte prikazivanja u bioskopima, stiže reality check sa ovog meridijana – mnogo filmova o kojima se na sav glas priča ovde nije nikada ni ugledalo dan prikazivanja u bioskopskim salama. Nekoliko puta godišnje repertoari i zadobiju smisao, ali ako čekamo te dane, onda ozbiljno kasnimo sa bivanjem u toku. Van toga, izbor pada na „Hellboy“, „Captain Marvel“, „Avengers: Endgame“ (protiv kojih, da se razumemo, nemam ništa, ali volim da imam izbor) i ostale blokbastere koji će zagarantovano da napune sale. Tako da, dostupnost za sve i go Netflix go!