O fenomenu Imran Moosvi priča ceo svet. Da li njegovi plagijati imaju više duha od originala?
Istorija mode je puna priča o velikim dizajnerima ali je isto tako progonjena plagijatorima. Ipak, u svom tom haosu između kreativnih genija koji su osnivali i vodili modne kuće i mora nelegalnih kopija, mogu se pronaći i neki lažni ali bizarno interesantni komadi. Duhovni otac dizajnirane fejk garderobe je Dapper Dan, osamdesetih i devedesetih poznat kao hip-hop krojač iz Harlema, koji je prvi pravio „uradi-sam“ komade od materijala sa štamapanim logom marki kao što su Louis Vuitton i Gucci. Tužen više puta zbog svojih lažnjaka, nedavno je postao Gucci ikona i zvaničan saradnik nakon što je kreativni direktor brenda, Alessandro Michele, kopirao (pardon, odao poštu) jedan od njegovih sakoa i uključio ga u svoju kolekciju. Ako ne znate o čemu pričam, obratite pažnju na haljinu koju je Ashley Graham nosila na ovogodišnjoj Met Gali.
Danas, u eri Instagrama, dizajner Imran Moosvi nastavlja tradiciju (da, to je prava reč) spoja ulične mode i ikoničnog logoa, dajući mu novu moć. Široj publici poznat po svojoj upotrebi lažnih Gucci i Louis Vuitton printova, Moosvi je u protekloj godini sakupio velik broj obožavalaca. Počeo je tako što je, za svoju dušu, klasičnu Fred Perry polo-majicu „ukrasio“ logom brenda Supreme i to je bilo dovoljno da bude primećen. Ubrzo zatim, počeo je da na Nike Air Force One patike lepi lažne logo materijale. Želeo je da napravi nešto što niko drugi nema i insistira da i dalje pravi samo komade koje bi sam nosio, iako je u međuvremenu postao miljenik nove generacije repera kao što su Lil Yachty, Tyga, Bad Bunny, Billie Eilish i hip-hop senzacije Migos za koje uglavnom radi patike.
Osim odeće i obuće napravio je i Jordan patike sa plastičnim glavama i rukama beba koje vire iz njih i koje su izazvale pravi mali rat na Twitteru, logo-benkice za plastične lutke koje zove „svojim Gucci bebama“, Gucci toalet-papir, Louis Vuitton daske i naočare za snoubording. Njegova capsule kolekcija trenerki, pantalona i jakni sa predimenzioniranim LV logom su apsolutni hit, a ako ste pratili Coachellu, niste mogli da izbegnete izvođače koji ih nose na pozornici. Patike i duksevi činili su glavni asortiman kada je počinjao ali sada se bavi redizajnom samih logoa velikih marki i stavlja ih na sve, od čarapa do podloga za bebe. Svoje kreacije redovno postavlja na svoj Instagram nalog @Imran_Potato. Kao pravo dete svog vremena, Moosvi nema razrađen dugoročan plan već jednostavno prati ono što ga inspiriše na dnevnom nivou i vodi se psihološkim uticajem koji monogrami imaju na ljude.
Ono što radi svakako nije novo i svako (uz malo talenta za grafiku, boje i brending) može da dizajnira fejk dizajnerske komade. Sa pravne strane, činjenica je da krši autorska prava time što koristi nelegalne monogram materijale, kao i to da neki od tih materijala dolaze iz zemalja u kojima se eksploatiše radna snaga. Komadi koje pravi postavljaju i neka nezgodna etička pitanja ali ključna dilema oko njih je ta što, sa tačke dizajna, neke od njegovih kreacija izgledaju mnogo zanimljivije od originala. Ne možete da se ne zapitate da li će Moosvijeve personalizovane kopije jednog dana prerasti u zvanične saradnje sa velikim brendovima? Moosvi ne proizvodi „na veliko“, prodaje samo neke od stvari koje napravi i to samo ljudima sa kojima već ima nekakav poslovni odnos (Kylie Jenner navodno ima tridesetak pari njegovih patika, a pronašla ga je preko svog muža, Tyge). Na taj način, njegovi proizvodi ostaju traženi i stvaraju hype oko njegovog imena. Isto tako vas teraju da mislite. Ako su poželjniji (ili postanu poželjniji) od originala, da li pravi luksuzni brendovi negde greše? Da li je moć njihovog znaka zapravo njihova jedina prava vrednost, i šta to govori o kolekcijama koje izbacuju sezonu za sezonom? Možda je došlo vreme da giganti razmisle o obimu svojih kolekcija i licenciranju nekih proizvoda. Da li bi takav pristup mogao da uništi vrednost i nasleđe brenda na način na koji se to desilo Pierre Cardinu? Ko zna. Sigurno je samo da bi neki veliki modni igrači trebalo da počnu sebe da shvataju malo manje ozbiljno.