Kao i verovatno većina sveta, često prepevavam pesme potpuno pogrešnim rečima za koje se kasnije dosta iznenadim kako sam ikada čula ono što jesam. Međutim bude tu povremeno i neke suptilne simbolike u njima, a nekada se čak desi i da te male modifikacije zaparavo sasvim imaju smisla. Tako recimo pesmu „Street Life“ uprkos filmu, radnji i saznanju da je „life“ a ne „light“ verovatno nikada neću prestati da pevam kao street lights tu ru tu tu tu. U mojoj glavi Jackie Brown, u sceni u kojoj je prati pomenuta pesma, ne vozi kola nego šeta megalopolisom možda baš onom 110th ulicom iz numere sa početka. Sve se tu nešto pomešalo i ona, kraljica malverzacija, korača sigurno dok svetla i neonske reklame trepere i bacaju svoj odsaj svuda naokolo. A nije ni nejasno odakle to dolazi. Cela ta nepostojeća ali tako prokleto intenzivna scena svedoči o raznoraznim uticajima, preuzetim modelima i pop kulturnim referencama, tako gusto isprepletenim, i duboko ukorenjenim, da zaslepljenost, moć, oduševljenje, budućnost, nove početke i nepregledne mogućnosti gotovo instant vezujem za neon. Lažni sjaj neonoskog sunca, tako nekako. Čudnu emociju nose neonski znaci i reklame, možda pre čak atmosferu kao što De Miranda u svojoj knjizi „Being and Neoness“ prelepo opisuje evocirajući sećanje na neon kao ikonu početka veka: „Kada čujemo reč neon, odmah nam se formira slika u glavi: kombinacija svetla, boja, simbola, i stakla. Sama ta slika je raspoloženje. Nosi atmosferu. Govori o suštini gradova, poeziji noći, o XX veku.“
No, pre nego što smo došli do toga da neon postane simbol XX veka, kratka lekcija iz istorije glasi ovako: neonskog svetla, reklama i umetnosti, ne bi ni bilo da u atmosferi sveopštih industrijskih napredaka i otkrića, u leto 1898. škotski hemičar Sir William Ramsay nije izolovao tri plemenita gasa: kripton, ksenon i neon, od kojih će poslednji ne samo obeležiti Las Vegas, njujorški Times Square i pariski Moulen Rouge nego i čitav vek. Ono što je on otkrio, francuski inženjer Georges Claude je implementirao u dizajniranje nove forme osvetljenja, gde bi u staklenim cevima, neonski gas bio zatvoren, i naelektrisan, što u finalnom zbiru dovodi do mogućnosti da neonske tube sijaju i preko 1000 sati. Sa takvim prekomernim radom, nije ni čudno što je postao simbol kapitalističkog sveta. Od te 1910.godine, i premijernog osvetljavanja pariskog sajma automobila, te aposlutne fasciniranosti svih prisutnih, neon je popularizovan širom sveta i u narednim dekadama neprestano neonsko svetljenje i vibrantne boje su pretvorile zgrade u dvedesetčetvoročasovne reklame za manje i veće biznise, stvari koje su nam „neophodne“, prostore koji su uvek dostupni i otvoreni. Iako je u početku bio najluksuznija forma osvetljenja, kako se vek odvijao neon je preko moćnog marketinškog oruđa sve više postajao i simbol borderlajn treša, zadimljenih barova, sex radnji, 24h dininga, dok je gotovo istovremeno pojačana njegova uloga kao umetničkog medija.
Mesija pop arta, Andy Warhol nazvao je neon jedom od „najveličanstvenijih modernih stvari“ a francuski umetnik Martial Raysse je upamćen kao jedan od prvih koji je počeo da koristi neon u svojim radovima. Ipak, primetnija je upotreba tek krajem 60-ih i u 70-im kada je neon manija počela ozbiljnije da trese umetničku scenu. Kosuth je već tokom 60-ih eksperimentisao sa svetlosnim cevima, koristeći njihov konceptualni potencijal, u neko slično vreme je i Neumann dodao svom cv-ju da je „light artist“ i 1967. uradio čuveni THE TRUE ARTIST HELPS THE WORLD BY REVEALING MYSTIC TRUTHS rad, a Dan Flavin, je ostao onaj koji se smatra praroditeljem ovog medija budući da je pronašao novi izraz u neonu, i odmakao se od teksta i predstavljačkog modela i počeo da stvara minimalističke svetlosne instalacije, to jest „situacije“. Svoje drugo oživljavanje neon je doživeo tokom 90-ih, ovaj put zahvaljujući Young British Artists (YBA) pa je tako Cerith Wyn Evans, stvarao neonske radove koji su spajali film i književnost, postavljajući pitanja o važnosti i efikasnosti komunikacije dok je Tracy Emin, iskrenim, ispovednm tonom svojih neonskih natpisa postala možda i jedna od najprepoznatljivijih umetnika koji koriste neon, čiji je broj od 90-ih pa do danas u konstantnom porastu.
Pod naletom neon-manije, u kinematografiji se oformio sasvim novi pravac, tzv „neon-noir“ filmovi, popularizovani 70-ih i 80-ih koji ilustruju društvo kao dekadentno i konzumerističko, sa zbunjenim i anksioznim protagonistima, slika urbanog propadanja čije su scene neretko smeštene na underground lokacije, bordele, klubove, striptiz barove, kazino, mesta u kojima je svejedno koje je doba dana ili noći. U njima neon ima izuzetno značajnu psihološku ulogu akcentovanja paranoje, prezasićenosti, vrtoglavice. Neka opšta nesigurnost u kojoj ne možemo sasvim da razaznamo šta je stvarno šta nije. Ta atmosfera na prvom mestu objedinjuje filmove Nicolas Winding Refna („Neon Demon“, „Drive“, „Only God Forgives“), koji je kao daltonista dodatno u posebnoj potrebi za što većim blještavilom, i kontrastima primarnih boja, pa je kod njega neon iskustvo dodatno pojačano, većinu Lynchovih ostvarenja od „Twin Peaksa“ do „Mulholland Dr.“ i „Blue Velvet“ i radove Gaspar Noéa, još jednog od autora koji oživljavaju noir senzibilitet ali sa dodatnim sociološko-kulturološkim komentarom i hiper stilizovanom estetikom u kojoj je neon nezamenljiv.
Ukratko, neon je svuda. U galerijama, muzejima, filmovima, na ulici, međutim ono što je pravo pitanje je zašto je naša generacija vratila neon u ovako široku upotrebu? Tokom istorije imao je svoje uspone i padove, ali šta je toliko fascinantno u neonu koji bi nakon 100 godina upotrebe mogao i da promeni ime jer sasvim sigurno više nije nov (grč. neon), da ga jednako oduševljeno prihvatamo? Trend, emocije, nostalgija, psihologija? Verovatno sve pomalo. Ako krenemo redom, ima toga da se pored čuvene milenijal roze, i soba sa beskonačnim ogledalima, neonske i led instalacije istina pokazuju kao najpogodnije za fotografisanje, što je u instagram eri nažalost ili ne, prioritet. Bitno je kako se nešto slika, da li je instagramično, ako se ne slika, male su šanse i da postoji, a gotovo nikakve da će online uticaj biti osetan. Tako je sve češći utisak da galeristi, kustosi festivala, bijenala, sajmova (mada to ne bi valjalo mešati i stavljati u jednu korpu, ali da sve češće izgleda kao da se baš to čini) često posežu za svetlucanjem i blještavilom budući da znaju da im je time osigurano online prisustvo. Razmislite samo o poslednjoj izložbi na kojoj se bili. Ako je tu postojao makar i jedan svetleći predmet, sva je prilika da ste baš njega najviše i viđali po društvenim mrežama. U takvom sistemu neonski radovi dosta dobro dođu kao marketing check point postavljen kao mamac za one koji koriste i vole društvene mreže, i osetna je seizmička promena u pogledu privlačenja pažnje drugačije publike. Oni su budućnost. A ta budućnost je ponekada zainteresovanija za nešto što izgleda „artsy“ nego što zaista jeste. Svakako, daleko od toga da je neon art isključivo „artsy“ a ne „art“, naprotiv, samo njegova zamamljiva spoljašnjost otvara prostor mnogima da se provuku.
Ipak, priča o neonu i opsesiji ide i dalje od površnog kula. Možda neon u pop kulturi generalno ne nosi težinu vanrednih socioloških i političkih stejtmenta (iako se ne može reći da su radovi Naumana i Holzer sasvim lišeni toga), ali ima i jedinstvenu ulogu u kojoj je aposlutno nezamenljiv. Izrealski (čudno ironičan ali nedovoljno kritički) paviljon u Veneciji, nema nikakve veze sa neonom ali je imao „I don’t want to think about it“ narukvicu koja vodi posetioca do istoimenog videa, i to pomalo zvuči kao razlog iz kog smo svi poneonili. Možda je neon ovako moćan samo zato što u njemu nalazimo mogućnost otklona od svega o čemu ne želimo da razmišljamo. Zato što nam daje mogućnost da ne razmišljamo, priliku da pobegnemo, da stavimo na pauzu sva objašnjavanja. Čak i kada ima jasnu, direktnu poruku koju komunicira, njegovo vanzemaljsko blještavilo, tako jednostavno i neprirodno, ima gotovo eskapističku ulogu. Istovremeno stranu i daleku, i sasvim ličnu, čudnu poetičnost koja se prepliće, da možemo samo da stojimo i gledamo. Konzumiramo i upijamo dok nam neon obasjava lice i daje priliku da malo pobegnemo. U nešto što je i realno i nije, hladno svetlo i tople reči sa kojima se povezujemo dok nas istovremeno drže na distanci. I svaki put kad vidim neon ja pomislim na Murakamija, na mrak, na veliki grad krcat znakovima, i ljudima, i apsolutnu samoću, na „Enter the Void“ mučninu, i nešto zbog čega mi se plače.
„The Heart Has its Reason“ što bi rekla Emin, a na kraju je možda sve neon. Peti element univerzuma, gde je sve samo malo plemenitog gasa i svetlucanja.