Nakon serije Nedeljnih misa, žurki preslušavanja tada još uvek nepostojećeg albuma, i višestrukih odlaganja, Ye je konačno objavio svoj i više nego dugoočekivani album. “Jesus is King” označava izvesni preokret u njegovoj karijeri zato što pravi pomak ka pesmama bez psovki, u muziku posvećenu Bogu pošto kao što znamo iz mnogih dosadašnjih govora i angažmana superzvezda repa je prigrlila religioznost i duhovnost i pretvorila, sa planom da svoj novi muzički izraz u potpunosti izgradi oko toga. Uprkos svemu, mora se primetiti da „Jesus is King“ nije ostao uskraćen za pop kulturne i druge Kanye prepoznatljive reference, no pored toga smo nakon pažljivog i višestrukog preslušavanja zaključili još nekoliko stvari.
Za početak, da ovaj dvadesetšestominutni album donosi mešavinu svačega zapravo. Definitivno jeste bogougodno i bogoinspirisano, ali isto toliko definitnivno nije ostao samo u okviru gospela, već je ovu muziku uveo u nove prostore i iskombinovao je sa electrom i hip-hopom, i to ne zvuči loše. S druge strane osim što očekivano pominje Isusa u svakoj pesmi, celokupni lyrics daju prilično intiman portret njegovih izmenjenih stavova, ideja, briga i preokupacija. Govori o nasleđu koje želi da ostavi svojoj deci, o 13. amandmanu, ropstvu i republikancima, ali i o njegovoj sveprisutnoj i konstantnoj borbi sa mentalnom bolešću. Iz pesama može da se zaključi i da se kaje oko izbora koje je napravio u karijeri, pa govori i o iskušenjima i o đavolu, očigledno izjednačavajući uspeh sa đavoljim poslom. “Told the devil that I’m going on a strike … I’ve been working for you my whole life.” Svega nekoliko pesama funkcioniše kao rap koji znamo, a jedino “Follow God” stvarno zvuči kao nešto što bi stari Kanye stoprocentno napravio, iako to sasvim sigurno nije najbolja pesma na albumu. Kad smo kod toga jednoglasno smo se složili šta nam je apsolutni favorit, a to je pesma “Use This Gosspel” (koja de facto i jeste najbolja na albumu) ali i da nam u kasnijim satima dana više odgovara “Closed On Sunday”.
Ostalo jeste novo iako mora se priznati ne nužno i genijalno, što smo zahvaljujući hajpu i predugoj neizvesnosti nekako očekivali. Album nije najveća katastrofa ikada i verovatno ćemo ga još ponekad slušati ali je daleko od onoga što Kanye obično ume. Ipak, ako ništa drugo sa svim odlaganjima i otkazivanjima još jednom se dokazalo bar da je Kanye ostao ultimativni bog marketinga i trikova autopromocije.