Dobro, svi smo upoznati sa vešću da je ovogodišnja Victoria’s Secret revija otkazana. Slavlje je počelo i ne jenjava, a komentari me uznemiravaju skoro koliko i činjenica da mi zaista upiremo prstom u ovog i onog kako nam postavljaju nerealne standarde lepote. Nisam nikad bila fan te estetike jer mi je delovalo užasno jeftino i nenosivo, samim tim vest da revije neće biti me nije ni pomerila ni zakucala, potpuno sam ravnodušna.
Čitala sam zatim komentare na ovu vest i kad je počelo da mi kuva u stomaku zapitala sam se da li sam ja normalna (to je još uvek diskutabilno) kada u svemu ovome vidim problem, koji je prema mom mišljenju mnogo veći od tog što pistom šetaju žene zategnute kao praćke godinama unazad. Ja se pitam, kada smo se podelili na ,,obične žene“ i one druge?
Šta uopšte znači ,,obična žena“ i kakva je to neobična žena i kako smo sasvim u redu sa tim da razapnemo tu ženu koja se ne uklapa u standarde lepote običnih žena i kako se onda razlikujemo od korporacije koja nam je kao nešto nametnula? Neobične žene su, dakle, modeli koji život posvete održavanju svog fizičkog izgleda i to je za svaku osudu, a to što mi i dalje na osnovu njihovog izgleda vrednujemo sebe to ima prolaz? U celom tom ludilu, dok pokušavam da uhvatim pravac shvatam da je odjednom simbol nas običnih niko drugi nego Rihanna!!! U kom univerzumu ta obična žena o kojoj svi pričaju izgleda kao Rihanna?
Da li je zaista problem rešen? Ili je na ovaj način zamaskiran mnogo veći?
Zašto se i dalje upoređujemo sa bilo kim na ovoj planeti? Zašto nam je iznad svega najvažnije kako izgledamo? Da se razumemo, neću da budem licemer i da kažem da se isto osećam kad sam isfenirana i obučem leviske koje mi stoje kao da su ih za mene šili i kada odustanem od života i vežem punđu kao Po iz Teletabisa na vrh glave. Ali to baš nema nikakve veze sa mojim samopouzdanjem i držanjem. Ima veze eventualno sa ritmom u kom ću hodati.
„She wants everyone to feel beautiful, everyone to feel empowered, everyone to feel and have that strength within them to become the best version of themselves.“ A zašto nam je potrebno da nam to neko kaže?
Kako i zašto dozvoljavamo i dalje da vrednujemo sebe prema odrazu u ogledalu?
Hajde da se divimo našim umovima, jer smo genijalne! Zašto uporno pristajemo da degradiramo sebe i kada će to prestati? Hajde da menjamo zakone! Hajde da promenimo sve(s)t!
Zašto nam je potrebno da nam neko potvrdi da smo lepe ili poželjne? Zašto nam je potrebno da vidimo devojku koja je slična nama da bismo se uverile da smo seksi??? Kako može jedan Viktorijin anđeo da utiče na to da li se osećamo vredno?
Hajde da iskoristimo ovu pompu i jedne drugima pišemo o našim uspesima. Hajde da pišemo o tome kako se divimo nečijem talentu. Hajde da pišemo o tome šta želimo da budemo kad porastemo. Hajde da podižemo jedna drugu, a ne da se delimo na obične i neobične, u zavisnosti od toga da li imamo noge kao ova javna ličnost ili ona javna ličnost. Hajde da se divimo našim umovima, jer smo genijalne! Zašto uporno pristajemo da degradiramo sebe i kada će to prestati? Hajde da menjamo zakone! Hajde da promenimo sve(s)t!
Eto, zato nisam proslavila ovu veliku promenu, jer za mene nije ni velika. Slaviću kada u komentarima ispod ovakve vesti pročitam ,,Koga briga, Jelena Ivančić osvojila je svoju treću zlatnu medalju na na Evropskoj matematičkoj olimpijadi, s tim da je ovaj put apsolutna pobednica Olimpijade, jer je jedina od 196 takmičarki ostvarila maksimalno moguća 42 poena.” A kako ću tek da slavim kada to bude glavna vest!
A to da li će pistom koračati ovakvo ili onakvo telo “ ja se izvinjavam, da li možete da ponovite pitanje?“ kao odgovor zauvek na ovakve vesti.
A čisto onako kao mala misao na post-it blokčiću: ako je supermodel izgladnela devojka, bulimičarka (mi joj dali dijagnozu), praznoglavica, seksualni objekat itd, i mi je vređamo zbog toga što je sve gore navedeno, a mi smo ti koji su to naveli, kako se to beše zove?