Znam da bi u današnjem svetu, posebno u siromašnim zemljama gde su snovi veliki, a mogućnosti male, mnogi voleli da imaju kome da kažu – That’s all!
Verujem da mnogi i pokušavaju sa stvarnim (od sebe niže pozicioniranim) i zamišljenim likovima. Otuda i vrlo tanki, jadnjikavi pokušaji da se lik Mirande Prisli opravda, navodno „istinski razume” i očisti od sebe same, onakve kakva je napisana i odglumljena. Pojavljuju se samonikli teoretičari, instant učitelji istant veština, korifeji samousavršavanja i ostale kursadžije da nam objasne sledeće – Miranda nije negativna junakinja, nije ohola i zla, samo je posvećena, savršeno precizna, ambiciozna do samožrtvovanja (ovo je čak i smešno), profesionalna do srži i jedino što želi jeste da i oni sa kojima radi budu takvi – posvećeni, efikasni, precizni, kreativni. I da, da se odreknu života izvan kancelarije jer zaboga „milioni devojaka bi ubilo za taj posao”. Da ne pominjem pokušaje da se lažnim feminizmom objasni kako je okrutna urednica zapravo „bossy women” i da je, baš zato što je uspela da dosegne visine u biznisu kojim su tradicionalno vladali (i vladaju) muškarci, treba posmatrati kao uzor. Ne lezi vraže.
Feminizam se decenijama bori protiv tlačenja žena i zalaže za podršku i solidarnost među njima. Uspešne žene, koje imaju svest o tome da su osobe oko njih takođe ljudska bića, ne očekuju da im poslovne saradnice šetaju pse i nose odeću na hemijsko čišćenje. O tome maštaju oni koji do tridesete nisu imali cele gaće na zadnjici. Baš ta sirotinjska glad za glamurom u zemlji gde domaće Mirande kupuju cipele „na rate” i trpaju u džepove besplatne kozmetičke testere sa stolica na Fashion Week-u, autoimune bolesti bliskih saradnica vide kao svoj uspeh. Toliko o feminizmu. I o humanosti.
Lik Mirande Prisli samo miluje ego i razbuktava snove večno inferiornih, željnih priznanja, opsednutih mrvicom moći, zaposednutih čežnjom da imaju sebi potčinjene.
Kao takva, ona je globalna ikona kompleksaša, intelektualno zapuštenih egomanijaka, inferiornih bića koja je odbačenost pretvorila u sadiste. Zbog toga ne primećuju, ili se prave da ne vide, a zapravo maštaju o svoj toj oholosti, drskosti, nepoštovanju saradnika kojima je – ne teško, već nebitno zapamtiti ime. Jer su niko. A ona je neko. I zato je u redu tretirati ljude kao robu, zatrpavati ih kaputima (u drugom delu, sva sreća ne, jer su woke kultura i odbijanje novih generacija da trpe učinili svoje), zvati ih u gluvo doba noći, rugati im se u lice, zastrašivati ih. Ta jeziva saga o mobingu, o klasi, preciznije zlostavljanju, prija onima koji se žale na burnout i dele savete o svesnom življenju. Margaret Tačer je, šta god ko mislio o njoj, jednom rekla: „Biti moćan je isto što i biti dama. Ako morate da kažete drugima da to jeste, to znači da niste!”
U svetu u kojem je predstava o sebi važnija od sebe samog, nedovršeni padaju prvi.
Dakle, ljudi koji su dopustili da ih osećaj neadekvatnosti, nedovoljnosti i nesigurnosti pojede. Da ih oblikuje do kraja i napravi sadistima koji žive za onu stravičnu, a tako istinitu misao koja sublimira savremenu egomaniju, đubrište poznog kapitalizma i večne patnje: „Svi bi želeli da budu mi”. Pate i ti koji žele, a pate i ovi iz limuzina kad im se uskrati pažnja. Ostali, koji za sve to ne daju ni pišljiva boba, prosto su otpadnici.
Jedan od komentara koji sam dobio pišući o ovome na društvenim mrežama došao je od devojke koja mi je poručila: „Idi da prodaješ pljeskavice, Miranda je standard!” U pravu je – živimo u epohi surove hijerarhije, u feudalizmu uvaljanom u šljokice, u brutalnoj samopsesiji i borbi za uspeh odnosno standard koji isključuje bilo kakvu etiku. Zna se gde je čije mesto. Od stajanja za roštiljom do office-a u nekoj staklenoj novoizgrađenoj hiperkič grdosiji. O milosti za one koji su ispali iz igre ili se nikada u igru nisu uključili da ne govorim. Ipak, dobro je što postoje. Za gaženje.
Kako verujem da se zlim postaje, hajde malo da zastanemo. Postoji i drugi put – pretvoriti rana, frustrirajuća iskustva koja te čine monstrumom u psihološki kapital. U prevodu – spoznati, lečiti i prevazići. Ne stariti sa osećajem niže vrednosti i ne dozvoliti da te rana pretvori u zlo. Ja ne znam kakvo je detinjstvo imala Miranda Prisli, ali nije isključeno da će jednom biti snimnjen prequel (prikvel) koji će objasniti zašto je „u gadnu babu izrasla”. Sva loša iskustva, koja obično nismo birali, ako rastu sa nama postaju gora. Po nas i one oko nas. Sve te gorke pilule detinjstva, svi podsmesi u hodnicima srednjih škola, sva obraćanja sa visine.
Pobuni se protiv ruganja, nemoj postati onaj koji se ruga kada te život smesti u fotelju.
Nije mi žao što drmam kavez Mirandama i Mirandićima u zemlji poput ove (zašto ne spomenuti i smehotresno modno tržište i fashion publikacije), ali teza vam ne drži vodu. Ne fascinira vas posvećenost, fascinira vas moć koju nemate i život koji ne živite. A nije isključeno da ste mogli bolje. That’s all!