Ako vam je dosadilo sve što pratite na Instagramu, ili ne baš totalno dosadilo ali u neku ruku postalo monotono i predvidljivo, imamo nekoliko genijalnih imena koja su zavredila da se odmah nađu na vašoj following listi. Duhoviti, zadivljujući, nekada šokantni, povremeno tužni, zapisi stvarnog života, iz perspektive fotografkinja, donose uvid u ono šta stvarno znači živeti. Kako stvaran život i svakodnevica izgledaju od Meksika do Rusije, prikazuje nam sedam autorki koje obožavamo i posvećeno pratimo, i verujemo da ćete i vi.
Zaljubljenica u uličnu kulturu i sve ono što se događa na ulici. Suze, svađe, ljubav, genijalni outfiti, ekscentrični ljudi. Mrziteljka kompjutera, i zbog toga što ne može da zamisli da sedi ispred kompjutera satima i lista 5000 fotografija birajući prave, odlučila se za to da sve radi isključivo analogno. Film, deset fotografija po rolni i pažljivo procenjivanje trenutka. Kao što sama kaže, sporije je, intimnije, posvećenije i veoma spor proces nakon fotografisanja koji iskreno obožava. Uspeva da pronađe prelepo u običnom, pristupa fotografiji iz etnografske perspektive i beleži zaista istorijske trenutke. Poput onog kada je fotografisala učesnice prve moto trke afro-amerikanki, grupe “The Caramel Curves”. U svetu motociklista, koji je predominantno muški i beo, ova grupa je nešto revolucionarno, a Akashine fotografije jedne od retkih na kojima je ekipa zabeležena.
Nanna je fotografkinja nemačko-ruskog porekla, koja je u poslednjih nekoliko godina dobila dosta prestižnih nagrada pogotovo za portrete koje je uradila u ruralnim delovima Rusije i zajednicama koje tamo žive. Ona beleži život u Rusiji, kako ga zamišljamo u velikom gradu i kako nikada ne bismo pretpostavili da može da izgleda u udaljenim selima, a zajednički element svih njenih fotografija je osećaj izolovanosti i samoće. Pomalo kao nepregledni ruski predeli od kojih su mnogi pusti i nenaseljeni, tako su i “junaci” njenih fotografija jednaki ponekim pejzažima. Izolovani, bilo fizički, društveno ili spiritualno. Poetična atmosfera i ultimativni osećaj usamljenosti.
Rockstar fotografkinja i (još uvek) nekrunisana kraljica backstage fotografija poznatih bendova i izvođača. Knjiški primer one izreke da „ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor“. Devojka, koja je na turama sa bendovima koje najviše volimo, a koja je svoju karijeru započela gotovo bez ikakve opreme, a kamoli skupocene i kvalitetne. Svoje prve fotografije muzičara je radila jeftinim, plastičnim aparatom, i onda ih uploadovala na flickr. Ipak, taj jedinstveni pristup, sjajno oko i osećaj za trenutak su je doveli do saradnje sa velikim imenima i potpisivanja ugovora sa festivalima i bendovima.I dan-danas je taj jednostavan, street pristup prepoznatljiv u njenim fotografijama, i još uvek neretko koristi polariod.
Stacey je dokumentarnom fotografijom počela da se bavi kada je tokom studija naišla na kolumnu u lokalnim novinama u Vajtsburgu, Kentaki, koja je nedeljno objavljivala misli lokalnog stanovništva. Postala je fascinirana tim zapisima života nepoznatih ljudi i ličnim glasovima, i shvatila da bi i fotografija treba da radi to isto. Da priča najiskrenije, najtačnije priče. 
Genijalna, mlada fotografkinja poreklom iz Italije, za koju totalno možemo da zamislimo da bi sarađivala sa Warholom. Njeni zapisi sa ulica su eksplozija boja, puni pop kulturnih referenci, prelepi su i ekscentrični, i polazi joj za rukom da stilizuje najobičnije svakodnevne situacije da sasvim jednostavno možemo da ih zamislimo kao deo modnog editorijala. Počela je da se bavi fotografijom sa samo 16 godina, međutim tek nakon puta u Bosnu je odlučila da joj se posveti u potpunosti. Kombinuje portrete i objekte, dokumentarni pristup, uvek koristi blic, zbog kog su boje još intenzivnije i eksplozivnije, i zaista u njenom radu zauzimaju posebno mesto. Prva fotografija koju je uradila je bila fotografija goluba, što je sasvim i logično nekako, budući da dolazi iz Venecije, pa oni još uvek zauzimaju posebno mesto na njenim fotografijama. Jedini golubovi koje će voleti čak i oni koji ih mrze.
Do 2015. godine, meksička vlada je odbijala da zvanično “prizna” 1,38 miliona stanovnika afričkog porekla koji u ovoj državi žive. Iako se konačno priznanje postojanja ove grupe dogodilo 2015. godine, afro-meksička zajednica je nastavila da bude potpuno neintegrisana, i marginalizovana od strana zvanične politike, a njihov život i svakodnevica da se odvijaju na margini društva. Upravo to i jeste fokus serija radova fotografkinje francusko-danskog porekla, Cecile Smetana Baudier koja svojim radom pokušava da prikaže tenzije i komplikovane odnose ove zajednice na samom jugu Meksika. „Diaspora; Costa Chica“, je jedna od najpoznatijih serija fotografija u kojoj je beležila život ljudi koji žive u El Azufreu, koji su ovde rođeni i žive celog života. Žene prave tortilje, muškarci se bave ribolovom, nema interneta, a kontakt sa svetom van sela je sveden na minimum, a zbog politike odstranjivanja i izolacije kojoj su izloženi svi odrastaju sa idejom da su “previše crni” da bi bili lepi. Kao što je jedna od lokalnih žena, Nicolasa, rekla Baudier: “Nismo naviknuti da ljudi misle da smo lepi” a Cecile njihovom reprezentacijom pokušava da ispita pitanja identiteta, i razbije stigme i stereotipe u vezi sa istim.
Iako je po primarnom obrazovanju vajarka, budući da je ovaj smer završila na Central Saint Martins koledžu u Londonu, po završetku tog fakulteta Anya je shvatila da je njena prava ljubav fotografija. I to ona ogoljena, (u)lična, direktna. Završila je potom i fakultet za fotografiju, ali je to manje bitno jer se osećaj za karakter koji neverovatno precizno uspeva da “uhvati” ionako tu ne stiče. Najčešće fotografiše portrete ljudi koje poznaje ili slučajno sreće na ulicama Londona i Njujorka (između kojih i živi) i njen rad je u potpunosti fokusiran na urbane predele, život u velikim gradovima, njegove stanovnike, noir estetiku, i noć.
