Romantizacija bledila, mršavosti i krhkosti kroz istoriju

Ideja da je žena najlepša onda kada izgleda bledo, krhko i bolesno duboko je ukorenjena u istoriji evropske umetnosti. Mnogo pre modne industrije, društvenih mreža i savremenih beauty trendova, slikarstvo je vekovima oblikovalo ideal ženskog tela kao nečeg nežnog, lomljivog i eteričnog. Posebno između renesanse i kraja 19. veka, romantizacija krhkosti i bledila je bila društveno očekivanje koje se nije posmatralo kao mana. Naprotiv, često je bila “dokaz” aristokratskog porekla, duhovne uzvišenosti ili emocionalne dubine. 

Romantizacija bledila nije slučajna

U periodima kada je fizički rad bio svakodnevica većine stanovništva, bleda koža i krhkost predstavljala je privilegiju. Žena koja nije bila izložena suncu, verovatno, nije radila na polju niti obavljala težak posao. Zato je bledilo postalo simbol statusa. Žene su koristile pudere na bazi olova, nanosile svetle pigmente i izbegavale sunce kako bi postigle porcelanski izgled. U slikarstvu tog perioda taj ideal se dodatno naglašava.

Međutim, koren ovog ideala nije bio samo pitanje klase i estetike. Kako su evropske kolonijalne sile širile svoju moć kroz trgovinu robljem i kolonijalizam, svetla koža je dobila rasnu dimenziju. U društvima koja su profitirala od porobljavanja ljudi afričkog porekla, belina je postajala simbol „civilizovanosti”, moći i društvene nadmoći, dok su tamniji tenovi sistematski povezivani sa fizičkim radom, potčinjenošću i navodnom „drugosti”. Ono što danas deluje kao modni ili umetnički trend u mnogim periodima je povezano sa konkretnim sistemskim nejednakostima.

Na portretima renesanse i baroka žene često imaju veoma svetlu kožu, tanke šake i miran, povučen izraz lica. Njihova tela nisu prikazana kao snažna ili energična. Čak i kada su raskošno obučene, deluju tiho i statično, kao porcelanske lutke.

Na Botičelijevoj slici, The Birth of Venus (1485), Venera ima veoma svetlu kožu, izduženo telo i krhak izgled koji deluje daleko od fizičke realnosti. Ona nije predstavljena kao snažno božanstvo već kao nežna, prozirna figura, koju vetar može da odnese.

Kasnije, tokom 18. veka, aristokratski portreti dodatno insistiraju na bledilu i delikatnosti. Rokoko estetika posebno favorizuje ženstvenost koja deluje meko, nežno i pomalo infantilno. Lica žena na slikama često izgledaju kao da su bez krvi, sa svetloružičastim obrazima i tankim vratovima. Tela ostaju krhka, čak i kad slike prikazuju momente hedonizma i uživanja.

Tuberkuloza je postavila ideal lepote

Prava romantizacija slabosti dolazi tokom 19. veka, posebno u romantizmu i prerafaelitskom pokretu. Tada krhkost prestaje da bude pitanje klase i postaje estetski ideal, sam po sebi. Umetnici počinju da povezuju fizičku slabost sa duhovnom dubinom, melanholijom i unutrašnjom lepotom.

Veliki uticaj na to imala je tuberkuloza, bolest koja je tokom 19. Veka dostigla vrhunac u Evropi. Simptomi bolesti, ekstremna mršavost, bledo lice, tamni podočnjaci i staklast pogled, postaju paradoksalno poželjni u umetničkom prikazu žena. Postojala je opsesivna fascinacija ženama koje izgledaju kao da polako nestaju.

Prerafaeliti su taj ideal doveli do vrhunca. Njihove slike pune su žena sa dugom kosom, providnom kožom i odsutnim pogledom. Te figure često deluju kao bića između života i smrti.

Jedan od najpoznatijih primera je Ophelia (1851–1852) autora John Everett Millais, koja se nalazi na naslovnoj fotografiji ovog članka. Ofelija leži u vodi neposredno pre smrti, okružena cvećem i prirodom. Njeno telo izgleda nežno i mirno, a tragična scena stradanja je potisnuta lepotom kompozicije. Smrt i krhkost postaju estetski prizor.

Sličan osećaj prisutan je i na slici Beata Beatrix (1870) slikara Dante Gabriel Rossetti. Žena na slici ima zatvorene oči, bledo lice i izraz koji deluje kao da lebdi između ekstaze i umiranja. Rossetti je često slikao žene koje izgledaju iscrpljeno, zamišljeno i udaljeno od stvarnosti.

Lice Elizabet Siddal je postalo simbol ove estetike

Njegova muza Elizabeth Siddal postala je simbol te estetike. Imala je veoma svetlu kožu, tanku figuru i dugu bakarnu kosu. Njeno lice pojavljuje se na mnogim prerafaelitskim slikama. Zanimljivo je da njen stvarni život dodatno pojačava mit o “krhkoj muzi”. Bila je često bolesna i umrla veoma mlada, pa je oko nje stvorena legendarna aura melanholije.

Kod prerafaelita je posebno važna ideja žene kao pasivnog, tihog bića. Njihove heroine retko deluju snažno ili aktivno. One čekaju, pate, tonu, sanjaju ili umiru. 

Krajem 19. veka simbolisti nastavljaju ovu tradiciju, ali joj daju mnogo mračniji ton. Kod njih žene postaju sablasne figure. Njihova tela su izdužena, pogledi prazni, a atmosfera slika zasićena osećajem propadanja i smrti.

Na slici The Sick Child (1885–1886) umetnika Edvard Munch bolest postaje centralni motiv. Ipak, čak i u prikazu patnje postoji određena vizuelna nežnost. Bolesno telo prikazano je kao nešto krhko i sveto.

Interesantno je da su mnogi umetnici tog vremena otvoreno povezivali žensku slabost sa duhovnošću. Verovalo se da osobe koje pate imaju veću emocionalnu dubinu i bliže su umetničkoj ili religioznoj istini. Zato žene na slikama često izgledaju umorno, odsutno i fizički iscrpljeno.

U, svakom smislu, toksični ideali

Ovakav ideal imao je i vrlo konkretne posledice u stvarnom životu. Žene su stezale struk korsetima do granica nesvestice, izgladnjivale se i trudile se da održe što bleđi ten tako što su mazale razne otrove na svoju kožu. Fizička slabost je bila društveno očekivanje, a ne samo običan trend. 

Danas ove slike često posmatramo kroz fascinaciju. Njihova atmosfera nas i dalje privlači i hipnotiše. Bledo lice prerafaelitske heroine ili umorni pogled simbolističke muze lako se uklapaju u savremene internet estetike. Ipak, iza tih slika krije se duga istorija romantizacije ženske slabosti.

Naslovna fotografija: Ophelia (1851–1852) – John Everett Millais / Tolo Balaguer / Alamy / Profimedia