Treš filmovi su verovatno jedini filmski žanr koji publika voli zato što su „potpuna katastrofa“. Oni su preterani, neukusni, često tehnički loši, puni katastrofalnog dijaloga, glume koja deluje kao da niko nije pročitao scenario do kraja i scena koje balansiraju između genijalnosti i potpunog raspada. Ipak, upravo u toj nesavršenosti leži njihova moć. Treš nije samo „loš film“. Loš film je dosadan i bezličan. Dobar treš, međutim, ostaje zauvek u kulturi. Citira se, gleda iznova, obožava i pretvara u fenomen.
Možda baš zato publika decenijama obožava filmove poput Pink Flamingos, The Rocky Horror Picture Show, Showgirls ili Plan 9 from Outer Space. Oni nisu „dobri“ po pravilima klasične filmske kritike, ali imaju nešto mnogo važnije: identitet, ludost i potpunu odsutnost srama.
Treš film nastaje onda kada autor ode predaleko, ali iskreno, sa namerom. To je možda i ključna razlika između dobrog i lošeg treša. Dobar treš nikada nije ciničan. On veruje u sebe, a autori znaju šta rade. Čak i u najapsurdnijim slučajevima.
U eseju „The Cinema of Inadvertence, or Why I Like Bad Movies“, pisac Phil Christman objašnjava da loši filmovi fasciniraju jer pokazuju ljudsku nesavršenost. Oni su dokaz da umetnost ne nastaje samo iz talenta i kontrole, već i iz opsesije, greške i promašaja. Film poput Plan 9 from Outer Space Ed Vuda tehnički je katastrofa: scenografija izgleda kao školska predstava, leteći tanjiri su očigledno napravljeni od kartona, a glumci deluju izgubljeno. Ipak, upravo zbog toga film postaje fascinantan. Gledalac vidi nešto što je retko u velikim holivudskim produkcijama, iskren pokušaj. Taj film toliko želi da bude ozbiljan naučnofantastični spektakl da njegov neuspeh postaje dirljiv.
Treš i camp nisu iste stvari
Treš je često povezan sa pojmom „camp“, ali to nisu iste stvari. Camp podrazumeva svesnu teatralnost, ironiju i uživanje u preterivanju. Treš može biti camp, ali najbolji treš često nije svestan koliko je čudan. Upravo zato John Waters pravi razliku između „dobrog lošeg ukusa“ i „lošeg lošeg ukusa“. Kako je govorio u intervjuima, pravi treš ne nastaje kada se autor podsmeva neukusu, već kada mu se divi. On insistira da se publici nikada ne sme dati osećaj superiornosti. Ako film ismeva svoje likove ili sopstvenu bizarnost sa distance, onda više nije treš, već parodija.
To se savršeno vidi u njegovom kultnom filmu Pink Flamingos. Taj film je toliko ekstreman da je gotovo nemoguće objasniti njegovu radnju nekome ko ga nije gledao. Pun je vulgarnih scena, grotesknih likova i namernog kršenja svih društvenih normi. Ipak, Waters svoje junake nikada ne tretira kao šalu. On ih posmatra sa gotovo nežnošću. Divine nije samo hodajući skandal, već filmska zvezda u univerzumu koji do krajnjih granica odbija ideju „dobrog ukusa“. Zato film Pink Flamingos nije provokacija, već manifest slobode.
Treš filmovi često nastaju na marginama kulture. Mnogi od njih imaju male budžete, amatersku produkciju ili deluju kao da ih je napravila grupa ljudi koja nije sasvim sigurna šta radi. Međutim, baš zato imaju autentičnost koju veliki studijski filmovi često gube. Holivudski blokbasteri prolaze kroz desetine producenata, test projekcija i marketinških analiza. Treš nema filter. On je čist izraz nečije opsesije.
Zato publika toliko voli The Rocky Horror Picture Show. Taj film je spoj horora, mjuzikla, erotike, glam estetike i potpune anarhije. U trenutku izlaska bio je komercijalni neuspeh, ali je kasnije postao jedan od najvećih kultnih fenomena svih vremena. Ljudi su dolazili kostimirani u bioskope, pevali pesme, recitovali replike i pretvarali projekcije u performans. Treš retko ostaje samo film. On postaje iskustvo.
Važno je i to što treš filmovi često otkrivaju više o društvu nego ozbiljna umetnost. Kada film pokušava da bude „važan“, publika oseća konstrukciju. Treš nema tu vrstu kontrole. Zbog toga slučajno otkriva strahove, opsesije i fantazije vremena u kojem nastaje.
Film Showgirls, Paula Verhovena je savršen primer. Kada je izašao, kritika ga je uništila. Smatran je vulgarnim, prenaglašenim i smešnim erotskim spektaklom. Međutim, danas se posmatra drugačije. Njegova ekstremna teatralnost, neprirodan dijalog i histerična energija zapravo savršeno prikazuju opsesiju Amerikom devedesetih: slavom, seksom, novcem i spektaklom.
Treš funkcioniše i zato što publika voli neuspeh koji je spektakularan. Postoji nešto beskrajno zanimljivo u ljudima koji do kraja veruju u ideju koja očigledno ne funkcioniše. To je ono što fascinira kod autora poput Ed Wood. Njegovi filmovi nisu cinični proizvodi. Oni su rezultat potpune vere u sopstvenu viziju. Ta vrsta kreativne iskrenosti danas je retka.
Zanimljivo je da treš često postaje umetnički relevantan tek mnogo godina kasnije. Filmovi koje je publika nekada smatrala katastrofama danas imaju status klasika alternativne kulture. Razlog za to je što vreme menja način na koji gledamo neuspeh. Ono što je nekada delovalo kao greška, kasnije počinje da izgleda kao stil.
To se desilo i sa filmovima John Watersa. Njegov rad je sedamdesetih godina smatran gotovo neprikazivim, dok danas ima status ozbiljnog autora koji je promenio pop kulturu. Posle njega i pod uticajem Watersove estetike, moram da pomenem Almodóvara i Tarantina, koj su spojili „visoku“ i „nisku“ kulturu i napravili neke od legendarnih filmova, pod uticajem treš estetike.
Ipak, nije svaki loš film automatski treš klasik. Većina loših filmova jednostavno je dosadna. Ono što dobar treš izdvaja jeste višak energije. Mora da postoji neka vrsta ludila, preterane ambicije ili potpuno nekontrolisane emocije. Dobar treš nikada nije prazan. On je prenatrpan idejama, stilovima, glumom, muzikom i kostimima koji se međusobno sudaraju.
Zato je publika danas opsednuta filmovima poput The Room. Taj film je tehnički užasan, ali svaka scena deluje kao da dolazi iz paralelnog univerzuma u kojem niko ne razume kako ljudi razgovaraju. Upravo ta čudna logika stvara fascinaciju. Gledalac ne može da skrene pogled jer stalno pokušava da shvati kako je moguće da film postoji u tom obliku.
Treš je, na kraju, možda najiskreniji oblik filma. On nema eleganciju prestižne umetnosti niti sigurnost velikih franšiza. Pun je grešaka, strastvenih emocija i loših odluka. Ali, baš zbog toga, deluje ljudski. U vremenu kada veliki filmovi često izgledaju sterilno, treš nas podseća da je umetnost ponekad najzanimljivija onda kada se raspada pred našim očima.
Možda zato kultni treš filmovi opstaju decenijama. Ne gledamo ih uprkos njihovim manama, već zbog njih. U njihovoj nespretnosti, preterivanju i haosu postoji nešto oslobađajuće. Oni odbijaju ideju savršenstva i dokazuju da film ne mora da bude besprekoran da bi bio nezaboravan.
Naslovna fotografija: „Rocky Horror Picture Show“ (1975) / Pictorial Press, Pictorial Press Ltd / Alamy / Profimedia