Dobre ili prilično dobre serije obično imaju nekoliko karakteristika prema kojima ih je veoma lako identifikovati. Od njih očekujemo da: dramski elementi budu fantastični, scenario dobar, razumljiv i pitak, tema relevantna neretko i istorijska koja bi nam otvorila neku stranicu istorije o kojoj ne znamo mnogo ali ćemo naučiti. Ako na to dodamo i briljantnu ekipu, božanstvenu režiju, savršene kostime, i veoma autentičan vizuelni pečat, dobija se poslastica, ili u ovom slučaju “Gospođa Amerika” koja jeste jedno od boljih ostvarenja koja su se pojavila na ekranima od početka godine. Priča o važnim temama ali bez namere da udavi, i presuvo edukuje, i zadržava pravu dozu komedije. Ne banalizuje, ne karikira niti ismeva, samo se na relaciji suprotnosti klacka i zabavlja jer otkrivamo koliko stvari mogu biti fundamentalno različite. “Gospođa Amerika” je priča o pokretu za ratifikaciju amandmana na jednaka prava (ERA) koju je zajedno sa ostalim feministkinjama drugog talasa predvodila Gloria Steinem (Rose Byrne) i prilično neočekivanoj anti-kampanji koju je ovo prouzrokovalo a koju je vodila Phyllis Schlafly (Cate Blanchett).
S jedne strane dakle Ženski pokret koji su činile Gloria Steinem, Bella Abzug, advokatica poznata i kao “Battling Bella”, Jill Ruckelshaus asistentkinja u Beloj kući ali i predana aktivistkinja i borkinja za ženska prava, Margaret Sloan-Hunter afro-američka gay borkinja i druge manje ili više radikalne feministkinje koje su se tokom sedamdesetih borile za jednakost polova, pravo na abortus, pravo na rad, samostalan život, slobodu i identitet. Imena iza liberalnog pokreta koji prevazilazi granice socijalnog statusa, rase ili roda u cilju stvaranje egalitarnog društva u kom neće biti diskriminacije ni po jednom od ovih osnova. S druge strane stoji Phyllis Schlafly koja ima sasvim drugačiju viziju društva. Njeno idealno društvo je ono u kom muškarac treba da ima više slobode i prava na rad, dok žena ima “čast” i “privilegiju” da vodi računa o domaćinstvu i budućim naraštajima, i posledično uživanje u tome da bude finansijski obezbeđena od strane muškaraca. Za Phyllis je to jedina uloga koju žena treba da ispunjava, i njena komforna zona, koju ne dozvoljava da iko poremeti. Na tragu tih suprotnosti, mutnih igri, spletki i sukoba odvija se dinamika u ove serije od ukupno osam epizoda i tokom trajanja veoma se zanimljivo otvara i objašnjava kako funkcionišu zaraćene strane a iz epizode u epizodu sve više razumemo i jedne i druge. Definitivno ne Phyllisine stavove, ali da kako je do njih došla, i zašto su joj toliko važni. I sama Cate Blanchett je u tekstu koji je pisala za The New York Times rekla da je pristala da glumi Schlafly baš zato što nemaju ništa zajedničko, jer „ona nije ta žena“, ali da je vremenom shvatila da je upravo ta podela na ove i one žene iluzija. Pojednostavljeni antagonizam koji je koštao mnoge generacije. “Ono što sam shvatila tokom rada na seriji je da iako suprotnih stavova ove žene su povezane u kompleksnoj borbi da ostvare svoje želje i ciljeve. Ali je to društveno preterano, i prepojednostavljeno da je na kraju napravilo rez i podelu između žena”.
I to zapravo i jeste problematično, i nešto na šta se osvrnula i Gloria Steinem u nedavnom intervjuu koji je dala, rekavši da nije preveliki fan ove serije, a kada to kaže neko ko je ključna junakinja u seriji i nezamenljiva figura u realnom istorijskom događaju koji se dogodio tokom 70-ih i na kom se gradi čitav narativ serije, treba se zapitati zašto. Steinem je jedna od prvih intervjuisanih u seriji online razgovora Hay festivala, gde je razgovarala sa spisateljicom Laurom Bates o svojoj novoj knjizi “The Truth Will Set You Free, But First It Will Piss You Off!”. Ova knjiga je svojevrsna zbirka njenih legendarnih citata i tekstova, sa novim uvodom, ali je bila i dobar povod da se podseti protiv čega se i za šta žene i danas bore, zašto je to neophodno i šta je pored istine koja oslobađa ali i nervira, stvar koja Gloriu ume da iznervira. Na toj listi se našla nova serija “Gospođa Amerika”, za koju aktivistkinja kaže da je nesumnjivo dobro urađena, sa sjajnim glumcima, genijalnom scenografijom i kostimima koji zaista izgledaju kao da smo se vratili u eru sedamdesetih ali vidi nekoliko problema, koji jesu izuzetno relevantni danas. Podela, segregacija, i strane. “Ono što je važno da se zapamti je da iako jedna žena drugoj može da bude problem, one obično i nažalost nemaju moć da budu veliki problem. Sada na primer postoji ta ne baš tako dobra serija, “Gospođa Amerika” i ona ostavlja utisak da je Schlafly, koja je bila veoma religiozna, tradicionalna, desničarka, koja se protivila amandmanu jednakih prava, glavni razlog zašto je naša ideja tada poražena. Nije da mi nismo u konfliktu, naravno da jesmo, ali mahom mi nemamo tu moć da bismo jedne drugima bile najgori neprijatelji. Serija prikazuje kao da su žene neistomišljenice naši najgori neprijatelji, što otežava da se prepozna ko je to zaista.”
I u tome mnogo ima istine, i podseća na ono da je podržati jednu ženu jednako podržati svaku. Schlafly i njene pristalice su za sebe želele život u svim udobnostima patrijarhata i nisu želele da im bilo ko nameće drugačije vrednosti i živote koje ne žele da žive, dok je Steinem ekipa za sebe i ostale žene želela sa svim drugačiji svet i sistem koji nema nikakve veze sa udobnošću, ali je činjenica da su i jedne i druge na jednom višem nivou borile istu bitku- onu za slobodu sopstvenog izbora. Samo što je jedan bio prihvatljiviji od drugog i to iz muške perspektive, pa je zato i prošao. Tako da kad Steinem govori o pravim zaraćenim stranama podseća na to da se moć za donošenje velikih odluka, nalazi nažalost možda i još uvek, a tada sigurno, u rukama koje nisu ženske- bile one patrijarhalne i tradicionalne, ili liberalne progresivne. I da je to ono protiv čega se treba boriti, i to zajedno, jer kako kaže odgovarajući na pitanje od današnjim podelama gde najveći problem vidi u besmislenoj i destruktivnoj segregaciji po godinama, treba se setiti da “mi učimo jedne od drugih, potrebne smo jedna drugoj”.