Sada je već potpuno jasno da živimo u toliko iščašenom vremenu da je gotovo neprirodno ne biti uplašen. Ne samo uplašen, nego prestravljen. Prestravljen činjenicom da najrealnije ne znamo šta nosi dan a šta noć, da događaji zadobijaju neverovatne twistove u roku od sat vremena a kamoli celog dana ili noći, da ono što je danas dozvoljeno može već sutra biti zabranjeno, da je virus tu sa nama da ostane i da na život sa maskama moramo da se naviknemo. Ukratko, nestabilnost, nesigurnost i neizvesnost dovedene su do vrhunca i to takvom brzinom da je sve postalo svakodnevica, i više stvarno nije pitanje da li se plašimo i strepimo, već u kojoj meri? Još bolje pitanje jeste da li znamo kako da se ponašamo prema svima onima koji su krhkiji, empatičniji, ranjiviji, osetljiviji, uplašeniji od nas, i koji izuzetno teško prolaze sve ovo? Kada neko podeli svoje strahove i zabrinutosti sa nama, šta mu tačno kažemo?
Ukratko, nestabilnost, nesigurnost, neizvesnost dovedene su do vrhunca i to takvom brzinom da je sve postalo svakodnevica, i više stvarno nije pitanje da li se plašimo i strepimo, već u kojoj meri?
Po slobodnoj pretpostavci, odgovor najverovatnije spada na “Možeš ti to” ili “Bićeš ti super” što su dva najčešća i vrlo verovatno i najgora odgovora koja može da čuje neko ko se bori sa bilo kakvom vrstom brige jer onome koji oseća strah, bol, ili pati, neretko zvuče samo kao površinsko uglačavanje i izravnjavanje problema, po sistemu “da te smirimo pa da pričamo o nečemu zabavnijem ako može”. Ne može, jer ni osobi koja živi sa osećanjem konstantne zabrinutosti nije zabavno, a ako je ta osoba naš partner, rođak, prijatelj najmanje što možemo je da pokušamo da razumemo. Ali stvarno. I naravno da mnogi koji izgovaraju banalne, poluključene floskule poput “bićeš ok” to čine potpuno nesvesni činjenice da to može da ima prilično loš efekat na sagovornika. Dobra vest je da uvek ima prilike za popravni, i da je kranje vreme da se osvestimo. Loša je da ima previše planova na kojima je osvešćavanje neophodno, ali kako je lekcija iz smanjivanja samoživosti i briga o bliskim ljudima jedna od prvih stavki, sasvim je na mestu od nje i početi.
Svesni smo svi zar ne, da “bićeš okej” stvarno ne znači puno i da stvari neće postati bolje samo zato što to izgovorimo.
Jer kad malo bolje razmislimo, svesni smo svi, zar ne, da “bićeš okej” stvarno ne znači puno i da stvari neće postati bolje samo zato što to izgovorimo. Reći da će stvari da budu dobre ne znači nužno da će se to i desiti, a ruku na srce ne znači ni da smo baš preterano involvirani u ono što nam se priča. “Svet ne funkcioniše tako. Naša tela ne funkcionišu tako. Naš um ne funkcioniše tako” kaže psihološkinja i terapeutkinja Ayanna Abrams i “sve će biti okej” nije hokus pokus kojim se stvari magično rešavaju. A nije baš ni svako podizanje duha pozitivno, to jest sada je već prilično poznato da optimizam osim što ume da bude zarazan u najpozitivnijem mogućem smislu kada je ispravno primenjen, ume da bude isto tako i toksičan.
Potreban je sluh i mnogo mnogo empatije da nisu usamljeni u takvom osećanju. A nisu. Jer strah, tuga, i briga, verovatno nikada nisu bile ovako jednako zastupljene svuda na planeti gde se na mnogo mesta paralelno sa pandemijom, bore i neke druge bitke.
I zato sledeći put, kada imate tu privilegiju da vas neko smatra dovoljno bliskim da pred vama može da bude i ranjiv, i uplašen, umesto buldožiranja tuđe brige opštim mestima i frazama, možda za promenu malo porazmisliti o tome kako ostaviti više prostora za razumevanje koje nam je povereno. Kako problemu prići empatično da osoba preko puta shvati da barem pokušavamo da sagledamo situaciju iz njene perspektive, i osetimo sve što oseća. Nije način da se nosimo sa lošim emocijama, zatrpati ih “dobrim ishodom”. Umesto tog svojevrsnog oblika negiranja tuđih (neretko i sopstvenih) negativnih stanja posle čega ostaje samo frustracija, i osećanje nerazumevanja i nepodržavanja, možda probati sa nekoliko osnovnih koraka. Za početak ne minimizarati tuđi strah samo zato što iz naše perspektive nema razloga za brigu, ne tražiti manično rešenje, i definitvno ne počinjati rečenice u maniru “trebalo bi da”. Jer niko ne zna šta druga strana zapravo “treba” a još manje šta zaista može u datoj situaciji, tako da umesto pametovanja najveći trik leži u razumevanju i normalizaciji takvog stanja, i koliko god da je potrebno priče o njemu. Možda drugoj strani nije ni potrebno rešenje od nas, možda stvarno i mogu sami, ali je potreban sluh i mnogo mnogo empatije da nisu usamljeni u takvom osećanju. A nisu. Jer strah, tuga, i briga verovatno nikada nisu bile ovako jednako zastupljene svuda na planeti gde se na mnogo mesta paralelno sa pandemijom bore i neke druge bitke. Za pravo glasa, za slobodu, za jednakost, za pravo da budeš, da misliš, da budeš vidljiv, da govoriš, da se buniš, da budeš drugačiji. Mnogo bitaka, i mnogo virusa koje treba suzbiti.