Što bi se reklo “od početka vremena pa do sada” ljudska vrsta je progonjena idejom o kraju sveta. Valjda zato što smo konstantno svesni sopstvene konačnosti pa deluje u neku ruku primamljivo zamišljati to bombastično, a ima malo i sebičluka u tom predviđanju- ako umiremo da umiremo svi. Religijski tekstovi, proročanstva i predskazanja nekada, a danas sci-fi knjige i filmovi koji “predviđaju” kako bi ta vazda najavljivana apokalipsa jednom mogla i da se desi. Od Nojeve barke do filma „Pobesneli Maks“ vrti se jedna ista priča o tome kako će svet prestati da postoji, i kako ćemo mi pokušavati da preživimo. U godini kada se na neki način susrećemo sa činjenicom da sve ovo i jeste kraj nama poznatog sveta, prisećamo se šta kaže popularna kultura. Ako je verovati filmovima, ovaj motiv je toliko zastupljen da postoji čitav dijapazon podžanrova, a na prvom mestu razumeti neke osnovne podele.
Precizirati koja je tačno bila prva priča o apokalipsi, nije baš sasvim jednostavno jer su se slične teme pojavile već u “Epu o Gilgamešu”, što je grubo rečeno bilo pre nekih 4.000 godina, a ovakav “zaplet” je uobičajen u mnogim mitologijama i sjajan primer za to je skandinavski Ragnarok. Danas, sve priče generalno možemo da podelimo u dve kategorije: post-apokaliptčne i sama apokalipsa, iako u tematskom smislu nema neke preterano velike razlike jer i jedni i drugi obrađuju fenomen koji se vrti oko istih ideja: “surovost je ljudska priroda”, “čovek je gori od apokalipse” i slično. To je dosta zgodan narativ, jer kada je sve loše u pozadini onda je prilično jednostavno fokusirati se na jednu ličnu priču, a veliko interesovanje za ove priče ne leži i u atmosferi i setingu, što je i osnova za podele među apokalipsama, i stvaranje podžanrova.
nuklearni rat
primeri u pop kulturi:
“Adventure Time”, „Akira“, „Panic in Year Zero!“
AKIRA (1988)
Drugi svetski rat i mnoge nesreće koje su se dogodile posle su bile pokazatelj kako bi svet mogao da izgleda kada bi se ovako nastavilo. Hirošima i Nagasaki su pokazali samo vrh ledenog brega koji bi se obrušio da se nastavi nuklearnim razmirivanjem, eksplozija u Černobilju je donela priču o radijaciji i potencijalnim mutacijama, a sveukupno priču o uplašenim ljudima bez nade. Postnuklearni svet je veoma popularan u pop kulturi, i vremenom je postao sinonim za post-apokalipsu. Knjige „Put“ Cormaca McCarthyja, „Metro 2033“ Dmitrya Glukhovskog ili „Alas, Babylon“ Pat Franka, filmovi „Panika u nultoj godini!“, „Dečak i njegov pas“, „Terminator“ (ovde je apokalipsa doduše povezana i sa napretkom veštačke inteligencije), „Akira,“ ili videoigrice “Fallout”, “Wasteland” na različite načine razrađuju ideju o post-nuklearnom životu. U nekim retkim slučajevima čovečanstvo se super snašlo: postoje države, postoji neki društveni red. Ali, u većini slučajeva bilo kakav poredak je gotovo nepostojeći. Recimo u knjizi “Metro 2033” bežeći od eksplozije i radijacije, ljudi su pobegli u tunele metroa. To je njihov novi dom i osim metro linija ne postoji ništa drugo. Najavljena serija “Fallout” koju će razvijati kreatori “Westworld” serije smeštena je u distopijsku budućnost u kojoj je čovečanstvo na ivici postojanja zbog nuklearnog rata. Ipak, negde kao u animiranom filmu “Adventure Time” postoji samo svest o razornom događaju iz prošlosti ali se neka stabilnost ipak vratila u sadašnjicu.
ZOMBI APOKALIPSA
primeri u pop kulturi:
“28 dana kasnije”, „Pritajeno zlo“, “Mrtvi ne umiru”, „Dobrodošli u Zombilend“
TERMINATOR (1984)
Horor svakog tehnofoba ili tehnološkog teoretičara zavere je svet kojim upravljaju roboti. Ovakav scenario je maestralno izveden u filmovima “Terminator”, „Matriks”, pa i “Istrebljivač” gde je u svima, fokus na moći tehnologije, koja preuzima prevlast od ljudi. U filmu “Terminator“ to je objašenjeno putovanjem kroz vreme, gde u dalekoj budućnosti zle mašine vode rat sa čovečanstvom. S druge strane “Matriks” koristi potpuno drugačiji trik. Rat je već izgubljen, a samo nekolicina pokušava još uvek da se bori radeći u ilegali i podzemlju. Ipak, to nije toliko primetno jer se većina vremena provodi u “realnom” ali zapravo virutelnom svetu iliti matriksu. U filmu “Istrebljivač”, bitka protiv replikanta humanoida je u toku u svakom trenutku. Iako dotle još nismo došli, činjenica jeste da tehnologija jezivo brzo napreduje, a i da su filmski i književni autori koji se dotiču pitanja i utopija i distopija, obično veoma velika inspiracija. Često se smatra da su baš autori naučne fantastike bili ti od kojih je došao impuls za razmišljanje o internetu, mobilnim telefonima, kompjuterima, letećim automobilima koji realno nisu isključeni za neku budućnost. Možemo samo da se nadamo da im apokaliptički scenariji ne idu toliko precizno od ruke, doduše kada su u pitanju društveni nemiri, ekološke katastrofe i pandemije, na “dobrom” smo putu. Ko zna, možda već sada svedočimo apokalipsi, i prilagođavanju na novi sistem, pa ćemo za desetak godina živeti u znatno drugačijem svetu.