Svi koji su kao mali voleli grčku mitologiju, ili je vole i danas i gube se u nepreglednim mrežama i shemama šta je ko kome i kada, sigurno se sećaju mita o Meduzi. Za one koji se ne sećaju long story short zvuči ovako: kao sluškinju u Atininom hramu, Meduzu je progonio i silovao Posejdon. Besna zbog toga što se desilo Atina je kaznila Meduzu proklevši je da na glavi umesto kose ima zmije, i da ima pogled koji svakog muškarca pretvara u kamen. Tako je, kao žrtva jednog muškarca, Meduza pretvorena u “neprijateljicu” svih da bi je na kraju i ubio Persej, “najveći heroj od svih grčkih heroja” koji i nosi njenu glavu na štitu.
Čudno je to kako verovatno kada prvi put čitate ovu priču lako se stekne utisak da ona stvarno nekako i jeste negativac i da ju je i trebalo ubiti, međutim ako bi se samo malo odvilo klupko i zapitalo “zašto?” sva je prilika da odgovora ne bi bilo. Meduza je dakle bez ikakvoog uvijanja i čitanja između redova, bila žrtva silovanja za koje je potom okrivljena i kažnjena, što je očigledno preko dve hiljade godina stara priča o onome što danas zovemo victim-blaiming. Nekada davno kroz mit se dobijala parabola o tome šta će ti se desiti ako ti se desi silovanje koje si sigurno provocirala, a danas je to preko komentara u vidu “što se tako oblači ako ne želi da privuče pažnju i provocira?” U prevodu, u pitanju je priča koja predočava ideju da su žene krive kada su seksualno zlostavljanje, što je neverovatno jezivo ali istinito, i diskurs koji je prisutan u zastrašujućim proporcijama u društvu i danas.
Meduza je dakle bez ikakvoog uvijanja i čitanja između redova, bila žrtva silovanja za koje je potom okrivljena i kažnjena, što je očigledno preko dve hiljade godina stara priča o onome što danas zovemo victim-blaiming
Upravo zato, nedavno je u centru Njujorka postavljena skulptura Meduze koja drži Persejevu odrubljenu glavu. Skulpturu potpisuje argentinsko-italijanski umetnik Luciano Garbati, a postavljena je u park preko puta krivičnog suda okruga Njujork, u kom je održavano suđenje Harveyu Weinsteinu. Presuda koja je doneta je proslavljena kao trijumf #MeToo pokreta, a nova skulptura koja će ovde biti izložena do kraja aprila 2021. upravo se na to i odnosi. Na svom Instagramu Garbati je napisao: “Mesto za postavku nije slučajno odbarano, već zato što su se preko puta vodili slučajevi vezani za nasilje nad ženama. Završio sam skulpturu sa idejom da predstavlja simbol pravde za mnoge žene”.
“#Metoo su pokrenule crnkinje, a skulptura koja treba da simboliše pobedu pokreta je Evropljanka, a izradio je muškarac?“
Ova skulptura je reinterpretacija poznatog rada Benvenutoa Cellinija, i njegove skulpture iz 16. veka koja se nalazi na Piazza Della Signoria u Firenci. Na Cellinijevoj skulpturi, prikazana je autentična scena iz mita i skulptura se zove “Persej sa glavom Meduze”. Nova Meduza sa glavom Perseja je ikonična scena ali sa twistom. Međutim, iako je napravljena sa dobrom idejom i ciljem, skulptura je naišla na niz kritika i komentara. Wagatwe Wanjuki, spisateljica i aktivistkinja koja je pisala o nasilju nad ženama i njegovim različitim oblicima je na Twitteru, podsetila na jednu izuzetno važnu stvar. “#Metoo su pokrenule crnkinje, a skulptura koja treba da simboliše pobedu pokreta je Evropljanka, a izradio je muškarac?? Uzdah.” I zaista, bez želje da se svako iole okej delo i čin odmah pretvore u više kritike nego pohvala, ali zaista?
Jer ukoliko žensko iskustvo, konstantno bude osuđeno ne samo na muško pripovedanje, nego i na nastavak marginalizacije pozicija koje nisu evropske, onda teško da ćemo kolektivno uspeti da ozbiljnije odmaknemo od starih pozicija
Uprkos činjenici da je namera sasvim sigurno bila pozitivna, kao i da je sam čin “zamene” uloga i pretvaranja Meduze od viktimizovane figure u onu koja je osnažena, postoji nekoliko problematičnih stavki jer se neminovno nameće pitanje: kada će konačno doći vreme da priče o sopstvenom iskustvu pričaju žene, i da simbole ženske pobede kreiraju žene onako kako ga one zaista vide i smatraju da treba? Jer ukoliko žensko iskustvo, konstantno bude osuđeno ne samo na muško pripovedanje, nego i na nastavak marginalizacije pozicija koje nisu evropske, onda teško da ćemo kolektivno uspeti da ozbiljnije odmaknemo od starih pozicija i percepcija protiv kojih bi trebalo da delujemo.