Uprkos tome što je vest o povlačenju nekih antologijskih crtanih filmova sa Disney+ platforme odjkenula izuzetno brzo i naišla na gomilu komentara (većinom negativnih) na prvom mestu treba reći da ta informacija i nije baš u potpunosti tačna. Istina jeste da je kao najskoriji poduhvat u svojim kontinuiranim pokušajima da promovišu inkluzivnost i diverzitet, Disney odlučio da određene crtane filmove učini “nedostupnim” zbog negativnih, mahom rasističkih stereotipa koje prikazuju, ali ti filmovi nisu uklonjeni sa platforme već su prebačeni u kategoriju za stariju decu (6+) i zadobili su “parental advisory” upozorenje, budući da se ne smatraju za filmove koji sva deca najmlađeg uzrasta mogu da razumeju bez adekvatnih objašnjenja.
Tako su “Mačke iz visokog društva” sklonjene u stranu zbog karikaturalnog prekazivanja istočno-azijskih naroda i stereotipiziranih karakteristika kroz sijamske mačke i njihov preterano akcentovan engleski, kao i zbog pesama koje se smatraju kao ismevanje kineske kulture i jezika poput stihova: “Shanghai, Hong Kong, Egg Foo Young. Fortune cookie always wrong.” Istu sudbinu je dočekao “Dambo” gde se za grupu vrana koje pomažu Dambu, već dugo unazad ističe u kojoj meri su problematične i kontroverzne. Sve vrane su očekivano crne, ali i govore kao Afro-amerikanci (premanirizovano), a sve ide dotle da se glavna vrana čak i zove Jim Crow (Jim Crow zakoni su bili državni zakoni u 19. i 20. veku koji su insistirali na rasnoj segregaciji na američkom Jugu). Ako to nije rasistički, ne znamo šta je, ali treba imati na umu i da je u pitanju 1942. kada je rasna diskriminacija nažalost bila realnost i prolazila bez posledica. U istom maniru, i zbog uvreda na rasnoj osnovi u ovu kategoriju je stavljen i “Petar Pan” budući da su američki starosedeoci uvredljivo nazivani “rednecks” i da su portretisani izuzetno stereotipizirano, divljački i bez osvrta na njihovu kulturnu tradiciju.
Mnogima ovo može da zvuči kao previše analize, bespotrebno ulaženje u detalje i ozbiljno preterivanje, jer svakako da se od crtanih filmova ne očekuje baš da budu etnološki najprecizniji, niti od dece da će zaista sve razumeti i čitati na tom nivou, ali kako pitanje reprezentacije jeste izuzetno važno, a vizuelni narativ onaj kroz koji deca uče i uspostavljaju sisteme vrednosti, postavlja se pitanje da li je Disney pogrešio u svojoj postavci i da li znači išta ispravljati retroaktivno? Pa… da i ne.
Jer, ma kako naivno crtani film izgledao, svesni su i sve svesniji, da svaki od njih nosi pregršt poruka, i postoji stvarno neverovatna snaga u tome kada na ekranu vidimo nekoga ko liči na nas. Kada se identifikujemo ili ne, sa svim onim što je u glavnog junaka ili junakinju učitano. Ono što deca vide na ekranu postavlja temelje za ono u šta veruju da je moguće. A treba da veruju da je za njih moguće sve, i da engleski sa kineskim akcentom nije ništa manje kul od onog britanskog, i da i princeza i hrabri ratnik mogu da budu svi nevezano za boju kože koju imaju. Da društvene uloge i statusi nisu unapred propisani i određeni rasom. I da glavni junak filma i treba i može da bude svako. Zato su važne i Moana kao Havajka, i Coco kao Meksikanac i Mulan kao Kineskinja, i Pokahontas kao predstavnica američkih starosedeoca, i Tiana Afro-američkog porekla, i još mnogi drugi junaci i junakinje koje će tek doći. Nekada možda nespretno, ali Disney jeste na misiji da se sruše štetni stereotipi i da se stvori svet u kom se svi vide kao glavni junaci, a to se radi adekvatnom reprezentacijom svih. Ili kao što je glumica i producentkinja Erika Alexander rekla: „If she can see it, she can be it“.