Mi plačemo iza tamnih naočara

Kao da je sav pesak na dnu sata, kaže jedan od likova u filmu. Vreme je da se obrne.

Pre nekoliko godina otvarao se novi klub u gradu. Bili smo unutra za šankom. Zlato, stolice od pliša i biseri u staroj napuštenoj industrijskoj zgradi. U kristalnim čašama je alkohol, mineralna voda, sveže voće i začini. Muzika je prigušena i zavodljiva. Čuje se žamor i povremeni vrisci od smeha. Oko mene su predivni ljudi, nose naočare, perje, zlatne i šarene boje. Sve je kako treba da bude. Bistro. Tek na pola večeri, na ulaznoj platformi ugledala sam grupicu ljudi, koji stoje i posmatraju – kao da oklevaju. Jedna od njih me je prepoznala i mahnula sam joj. Oni su se još malo došaptavali, ali sišla je sama, pridružujući mi se za šankom. Smejala se pokazujući prelepe niske belih zuba.

Gde su ti drugari? pitala sam, pomalo zbunjena.

Otišli su. Nije im se svidelo, suviše je morbidno, rekla je to i zapanjila me, ali je zvučalo kao da ima i nastavak.

Još nekoliko godina ranije, u Beogradu je gostovao Kanski pobednik za najbolju filmsku muziku u 2013. godini, leutista i kompozitor Jozef van Wissem. Bio je dan zaljubljenih i bio je napušteni, preprodani bioskop Zvezda, hladan i mračan kao smrt. Zbijeni jedni do drugih, u crvenim plišanim foteljama sedeli smo satima u mraku i slušali muziku, nepregledne kompozicije iz filma „Only lovers left alive“ Jima Jarmuscha, odzvanjale su i utapale se u tminu scene nalik na Detroit. Ni godinu dana od premijere. Čitam sebe dok ovo pišem, u meni je još uvek ista želja i strast da se sjedinim sa muzikom, da budem među prvima koji će čuti izbliza, u prvom redu, da snimim, udahnem, zapamtim zauvek.

Beograd ima oko 270 ljudi koji izlaze na tri mesta, rekao je jednom neko. I ponekad, kad kažem mi, mislim na tih trista ljudi koji smo se u nekom trenutku sreli, disali isti vazduh pun života, parfema, šljokica i fluida, podelili iskustvo života ispod površine. Po danu, mi smo bili verovatno bili obični i izmučeni, prekvalifikovani, odbačeni i rasparni – podstanarke i pobegli od kuća koji čuvaju stanove emigriralih, kastinski predodređeni na neredovne živote, skupljajući razglednice iz celog sveta u koji smo odlazili i vraćali se, naslovljavajući te razglednice nepostojećoj zemlji, na njima je pisalo – Jugoslavija. Zemlja koja ne postoji a svi su znali gde je i ta pisma su stizala. Nekada smo se preoblačili u garderobu onih koji su otišli, stavljali maske i improvizovali igranke, nekada smo pevali do padanja u nesvest, histerično smo čupali latice ruža buketa s premijernih izvođenja, gazili smo po njima i spavali u tome, zamišljajući da zaista imamo nešto od slave ili uspeha. Ali nismo imali. Na rođendan mi je neko doneo napola popijen skupi viski. U gajbici su bile jabuke i slike partizanki, čini mi se sad, kao da smo pokušavali da konceptualizujemo odsustvo, da se izvrnemo napolje kao rukavica, da umanjimo stid od nemaštine, neizvesnosti, trajanja bez promene na bolje. Pokušali smo da izdržimo, zajedno.

Poslednje dve terapije skoro da vičem i plačem. Prošli put sam se žalila na lekare koji pričaju gluposti i ja to više ne mogu da trpim. Ne mogu da izdržim kada me lekarka u domu zdravlja pita “zbog čega se tako osećate?” i kažem joj hajde da se menjamo, evo vam moj život evo vam moje sve evo vam fakulteti i radno iskustvo, stalno stremljenje, odlasci i vraćanja, ovaj aktivizam, puna sudopera i pretnje smrću evo vam život bez primanja, bez ljubavi, budućnost bez dece, sažaljivi pogledi i propale nade i evo vam na to još nekoliko nagrada od pleksiglasa i hajde da vidimo kako biste se vi osećali. Ženo božija, zašto me ne pitaš odakle mi više snage da dišem i da ne pijem svaki dan litru rakije, ne završim na heroinu ili počnem da lutam ulicama slušajući samo jednu pesmu, neku lepu pesmu, zauvek zadržanu u glavi. Danas sam vikala nešto u stilu svojih junakinja “Sve izmiče. Nećemo doživeti da nas neko opiše.” opterećena činjenicom da se naša tela troše od neizvesnosti, pričala sam o svojim drugaricama kojima vade biopsije, koštanu srž na analizu, seku, zrače i podvrgavaju bioterapijama, nama bez knjižica koje čekamo u redovima, ćutke se očima pozdravljamo na skeneru, neurologiji, hematologiji, prvoj drugoj ili onkološkoj hirurškoj tamo gde zapanjimo babe i dede koji misle da smo došli za nekog drugog, za nekog starijeg.

Danas se pred mojim očima odvijao deo mog romana. Kao da sam doživela neki slom. Imala sam posebnu tiradu posvećenu pesnikinji koja je pre ko zna koliko napisala “jebo vas CV” i svima koji su to podelili masno se osmehujući “jeste jebo ih CV” a ja sam tad samo oćutala – da bih overila knjižicu imala sam obavezu aktivnog traženja posla koga nije bilo. Baš nedavno sam tražeći stare knjige (za doktorat kome sam se vratila posle deset godina), pronašla svoje spiskove, svaki mesec slala sam po sedamdeset sivijeva, mesecima, godinama, išla sam na intervjue u pozajmljenim košuljama, pozajmljenim od drugarica koje su radile i za koje sam verovala da su znale kako se dobija posao, dok nisam prestala. Vikala sam, danas, baš sam vikala, zna li ona, zna li ona, znaju li oni šta znači biti odbijen svaki mesec sedamdeset puta, zna li šta znači kada ti bivši sudski pisari nude da se učlaniš u stranku, zna li kako je kad čuješ oca kako tužno govori “ne radi u struci”, kako izgleda poniženje razgovora za minimalnu platu od 28 hiljada i kad kažu javićemo vam se a ne jave se, i kako izgledaju propali poslovi, poslovi od nekoliko evra na sat i kad u Srbiji radiš na tri mesta od kojih su dva noćne smene u kojima te kolege puste ranije, pre nego što svane – jer sutra imaš i dnevni posao, na koji stižeš kao na svirku ili sprovod sa ogromnim crnim naočarima. Znaju li kako izgleda život ljudi koji nisu živi ni mrtvi? Zanima me zna li svet kako se telo troši kada godinama spava samo tri sata, kada menja stanove i jede loše, znaju li ljudi kako izgleda kada te profesor s klase pita “pa zar je moguće da nema posla?” dok im donosiš pivo i nadaš se da će s prvim gutljajem da prestane neprijatnost što ostaju bez odgovora, a dekan iz Londona kaže “na čemu sada radite?” misleći da je ono što vidi neko privremeno stanje, letnji posao nalik na one u Britaniji. Dok mudri lekari smišljaju kampanju “budi odgovorna” ti se baš razboljevaš jer nemaš kad da budeš odgovorna, sve nacionalne nagrade mojih prijatelja smo pojeli i popili, zlato smo otopili, živimo grejući se na otvorenu rernu u kuhinji, potrošimo sve na struju i vodu, naručujemo picu u kafiću i plaćamo iz kase, jedemo svi, jedemo jedni kod drugih, spavamo jedni kod drugih, živimo na infuziju. Dobro zvuči kad kažeš da ne gledaš televizor, kablovska je za srećne i dokone ljude. Ne, nisam tako zamišljala život. Da, pogrešila sam. I ne, ne znam kako sve to da ispravimo. Prošlost je ionako nemoguće ispraviti.

Pitali su za tebe… na sahrani. Ne ide ona na sahrane. Tako sam rekla, kaže. Bilo je puno sveta, nastavlja. Svi su bili lepi, tako lepi. Sa crnim naočarima, u crnom, stilizovani, lepi… Kao u gradu. I beli, beli, kao iz nekog filma. Minut smo oćutale.

Nikada te nisam videla po danu, jednom mi je rekla drugarica iz mraka. I sigurno je to istina. Postoje ljudi koji me nikad nisu videli po danu, oni koji dugo, godinama nisu znali ko sam u stvari, od čega živim, šta jedem, čime se bavim, “na čemu sada radim” a znali su moju tamnu stranu, mogli su da se približe skoro kao da me dodiruju, da me gledaju dok plešem ili razgovaraju sa mnom o svemu što požele. Mogli smo da osećamo da se znamo i da se volimo. Nismo morali da se znamo zaista. Ili smo se samo znali zaista. Nikakve granice nisu postojale, sem granice dana i noći.

Nedostaje mi klabing, rekla sam danas. Stalno svima govorim koliko mi nedostaje. Nedostaje mi odsustvo dodira i muzika od koje ne čuješ svoje misli. Nepoznati ljudi koji su prelepi i nedodirljivi. Osećaj da je život važan i lep. Zašto onda ne ideš u klabing, upitala me je. Zato što nikad više ne bih mogla da se vratim. U ovaj život.

Moj život sada nije loš, i istovremeno je odvratan. Postoje mnoge radosti i uspesi. Na kraju Jarmuschevog filma koji mi se čini pogodan kao refren, ima jedna scena u nekoj kafani u Tandžiru, gde zgodna i moderna žena peva a oko nje su narodni svirači i rok gitaristi, šarene porculanske pločice, mladi momci i starice, statisti, običan svet u koji su umešani i vampiri, glavni junaci te priče. Mlade žene setno gledaju, po koja se zapeva, muškarci piju čaj od nane i puše hašiš kao da ne vide koliko je lepa pevačica, kao da telo nije bitno nego samo pesma. A u pesmi ona ponavlja Nemam rešenje dok najintenzivnije udara ritam i kada se sve utiša. Nemam rešenje. Noći postaju duže i dani idu unazad. Iako u toplim krajevima noć nikada ne postaje duža, to ionako nije ta noć.

Sigurna sam da postoji neka veza između muzike i večnog života, van Wissem je jednu od svojih kompozicija “Što više gori sve lepše sija” bazirao na tekstu Mechthilda od Magdeburga, mistika iz XIII veka. U trinaestom veku je bila kuga i ljudski život nije vredeo zrno boba. Dok leut hipnotički odzvanja metalno, a u stvarnost me vraća Tilda Svinton smireno i proročki govoreći stihove srednjovekovnog pesnika:
„The longer She is dead the more blissfully She remains“.