U poslednje tri godine desilo se da sam više puta godišnje pisala o značaju abortusa i drvila o podrazumevajućim argumentima zašto bi pravo da odlučujemo o nečemu što ima veze sa našim telom i što je deo njega trebalo da ostane isključivo naše. Kad god sam pisala tekst ili razgovarala o tome, osetila sam se pomalo glupo jer objašnjavam nešto što je toliko normalno i jednostrano i nešto iza čega stoje pulsirajuće jaki argumenti veliki niz godina, držeći jedno od osnovnih prava svake žene na čvrstim stupcima. Pravo na autoritet i kontrolu nad svojim telom je nešto što je od nas neodvojivo i nema sile koja to može da oduzme, osim što izgleda ipak ima.
Tokom ovog perioda svedočile smo hororičnoj sudbini Poljakinja, a sada i tektonskom, poljuljavanju prava na abortus u Americi koje je bilo najavljeno pre nekoliko meseci i sve nas ostavilo u šoku. Čitam brojne tekstove o značaju ovog prava, gledam svedočenja jakih i grlatih žena koje su spremne da ga brane, od doktorki do aktivistkinja, ali slušam komentare ovde koji utešno šapuću o tome kako je daleko Amerika, fizčki, ili daleko Poljska, politički. Ovoga puta neću pisati još jedan traktat o tome zašto je abortus važna civlizacijska tekovina koja je neminovna u našim životima jer ilustruje našu kontrolu nad sobom i naš izbor, već o nečemu što me je sada neutešno uplašilo.
„To je pogrešno skretanje u desno kojem sve češće svedočimo, ne samo na polju zabrane abortusa već svih ostalih ljudskih prava koja u poslednje vreme hodaju po minskom polju zahvaljujući vladajućim ideologijama“.
Da se na trenutak zadržimo u Americi, zemlji koja ne može da reguliše pištolje, ali može ženama da instant otima davno ustanovljena prava. Američki Vrhovni sud poništio je presudu ,,Rou protiv Vejda“ iz 1973. godine koja je ženama omogućavala ustavno pravo na abortus. U istom periodu, isti sud omogućava širenje prava na nošenje oružja: pre nekoliko dana prvi put je saopšteno da Ustav SAD štiti pravo pojedinca da nosi pištolj u javnosti za samoodbranu, što predstavlja veliku pobedu pobornika prava na oružje u naciji koja je duboko podeljena oko toga kako da se reši problem nasilja izazvanog vatrenim oružjem. Kada kažem nasilje mislim na eskalirajuću situaciju sa njegovim najekstremnijim oblicima kakvi su masovna ubistva po školama. Prema statistici, svaki stanovik Amerike ima u kući bar jedan komad oružja i to je nešto što ne uzrujava.
„Žene se optužuju za ubistva nečega što još nije život, dok pištolji slobodno lebde i oduzimaju prave živote“.
Zašto su se ove dve stvari desile u istom periodu i šta je uopšte zajedničko pištoljima i abortusima? Na prvi pogled ništa, ali ove dve stvari imaju zajedničko uporište, a to je dizanje desne sile i hranjenje toksičnog militarnog maskuliniteta koje ovakve odluke i stavove zauzima. Dovoljno je da pogledamo brojke i shvatimo zašto je pristup oružju takođe žensko pitanje kao i pristup abortusu:
„muškarci poseduju većinu oružja i većinom su oni ti koji pucaju, neretko u – žene“.
U isto vreme saznajemo i za vest o pucnjavi uoči Oslo Pride-a u kojoj je ranjena 21 osoba, a dve osobe izgubile život dok su u lokalnom LGBT baru euforično iščekivale sledeći dan. Vladajuća atmosfera dikitra strah, u kom god kraju sveta da živite, vazduh miriše na desno. Moćni muškarci u odelima sede u Senatima, Sudovima, na vrhu država i donose odluke, dok se pod njima podgreva tlo i klešu nazadni, diktatorski i fašistički stavovi. Iako javno mnjenje većinski sigurna sam ne neguje ovakve stavove, ka vrhu, oni nađu put. Ovakvi vetrovi desnih ideologija drugačije se impliciraju u različitim zemljama, i vrlo je verovatno da je abortus kao takav ovde zagarantovan, ali možda je vreme da osvetimo svako mini klijanje ovakvih stavova i zaustavimo ih na vreme.